Čovek tokom života često preko sopstvene dece dolazi u kontakt sa majkama i očevima njihovih drugara. Najčešće su u pitanju roditelji njihovih školskih drugova, ponekada roditelji njihovih saigrača iz sportskih klubova gde deca treniraju, ili roditelji njihovih drugova iz raznih vannastavnih aktivnosti. Nekada čovek uspostavlja logične i nužne kontakte sa neposrednim komšijama, nekada slučajna poznanstva u šetnji kućnog ljubimca, a nekada ima česte komunikacije vezane za posao kojim se bavi. Sve u svemu, čovek tokom života nužno provede dosta vremena razgovarajući sa osobama čije društvo nije u mogućnosti da bira!

Ne znam, poštovani čitaoci, da li ste i vi imali slično iskustvo, da vam u takvim razgovorima u poslednje vreme nekako često promovišu hrvatsko primorje kao najlepše mesto za letovanje. Svestan sam činjenice da živim u širem centru srpske prestonice, na teritoriji gde je ukopan hrvatski komunista Broz i gde je avnojevska emocija dominantna. Uostalom, i predsednik države je izjavio da nećemo sklanjati „Kuću cveća“, jer je „Tito deo nas“.

Dakle, poznat mi je osećaj da iako formalno živim na srpskoj teritoriji, ja nažalost nisam stanovnik srpske države. Ali mi je nejasna doslednost, a često i agresivna retorika ovih promotera hrvatskog turizma u razgovorima sa mnom, posebno ako se uzme u obzir da svi oni dobro znaju moj svetonazor. Njihova upornost me je ponekad dovodila do raskrsnice paranoje: ponašaju li se kao da imaju direktan interes, kao da ih plaća hrvatska služba?

Preko dve decenije sam učtivo ćutao na ovu histeriju, nekada bih im diskretno stavljao do znanja da nemam interesovanja za tu destinaciju u komšiluku, a vrlo retko sam kulturno pokazivao da uopšte nisam voljan za diskusiju u tom pravcu. Ako ste doživeli slične situacije, onda bih rado sa vama poštovani čitaoci podelio iskustvo o tome kako sam odlučio da prekinem zavet avnojevske „omerte“ i da stvari nazovem pravim imenom. Ako nemate ovakva iskustva , onda bih vas ponizno zamolio samo za malo tolerancije prema još jednom okupiranom Srbinu.

Na moje logično pitanje promoterima hrvatskog turizma zašto bih išao u Hrvatsku ako nije, kako smo već konstatovali u razgovoru, osetno jeftinija ili vidno komfornija, dobijao sam odgovore kako je tamo obala „mnogo lepa“. Zatim bi ti isti ljudi nastavljali diskusiju uz obavezan dodatak da im se „tamo ništa nije desilo“, odnosno da ih niko nije napao, vređao ili ponižavao.

U ovakvim konverzacijama – koje sam izbegavao što sam više mogao zbog njihove površnosti i besadržajnosti – kretao sam se samo u okviru turističko-ugostiteljsko-hotelijerskih parametara. Odnosno, iznosio sam argumente prosečnog Japanca ili prosečnog žitelja Mađarske, koji slučajno živi u Srbiji i govori srpski jezik. Zašto bih letovao u Hrvatskoj, pored Grčke, Crne Gore, Turske, Italije, Egipta, Francuske, Španije, Albanije…?

Grčka ima tri mora umesto jednog koje ima Hrvatska i ima čak više ostrva od našeg zapadnog suseda; Grčka ima neuporedivo dragoceniju antičku i versku turističku ponudu od Hrvatske; do Grčke se stiže mnogo brže auto-putem i ona je svakako bezbednija za srpske državljane. Turska, Egipat i Albanija su osetno povoljniji od Hrvatske, dok egipatski i turski „all-inclusive“ hoteli pružaju mnogo veći luksuz od svih aranžmana u Hrvatskoj (a u najgorem slučaju su podjednako ili manje........

© Нови Стандард