U vremenima previranja, uvek je primamljivo upoređivati sadašnjost sa prošlošću: hoće li se istorija ponoviti? Rat Izraela i SAD protiv Irana podseća na najraznovrsnije istorijske epizode: od onih katastrofalnih (svetski ratovi) do podjednako bolnih, ali lokalizovanih (npr. uništavanje iračke državnosti početkom ovog veka). Ovo istorijsko iskustvo je poučno, ali uglavnom beskorisno. Ništa se ne ponavlja doslovno. Iako se ništa suštinski ne menja ni u ponašanju država. U svakom slučaju, promena paradigme je očigledna, a izvan toga se može predviđati do granica nečijeg znanja i mašte.

Pre pedeset godina, poslednjeg dana jula 1975. godine, šefovi 35 evropskih država, Sjedinjenih Američkih Država i Kanade sastali su se u Helsinkiju kako bi potpisali Završni akt Konferencije o evropskoj bezbednosti i saradnji (KEBS). Taj dokument je predstavljao krunu višegodišnjih pregovora o principima suživota između dva ideološka sistema čija je borba oblikovala evropski i globalni geopolitički pejzaž. Akt je zvanično učvrstio posleratni status kvo: državne granice (pre svega dve Nemačke, Poljske i Sovjetskog Saveza) i sfere uticaja supersila u Evropi.

Pola veka pre toga, vodeće sile su verovale da je strašno poglavlje svetskog rata zauvek zatvoreno, ali se u stvarnosti nagomilavao socio-ekonomski, ideološki, vojni i tehnološki potencijal za novi sunovrat. Nakon Drugog svetskog rata, želja pobedničkih sila da spreče još jednu takvu katastrofu dovela je do stvaranja novog međunarodnog sistema. Uprkos upornoj i ponekad oštroj konfrontaciji, ravnoteža snaga i međusobno obuzdavanje obezbeđivali su pristojnu stabilnost, koju je dodatno učvrstila........

© Нови Стандард