Nova procena koja se pominje po diplomatskim kuloarima i u sredstvima javnog informisanja glasi: Crna Gora i Albanija mogu postati članice EU do 2032. godine.

Briselska evrobirokratija mora pokazati neki pozitivan signal Ukrajini, u određenoj meri i Moldaviji (u nekom širem kontekstu tiče se to i Gruzije i Jermenije i plana evropske koalicije voljnih da okruže Rusiju sa istočne i južne strane), pa se zato aktualizuje tema proširenja, mada nije do kraja izvesno ko i u kojoj meri podržava takav pristup među državama članicama u ovom trenutku.

Ipak je za proširenje vezano mnogo osetljivih pitanja (uključujući i Tursku koja je kandidat za prijem duže od četvrt veka, prvi turski pregovarač umro je pre nekoliko godina), ne može se sve posmatrati kroz prizmu Ukrajine i tekućih okolnosti.

Ako se posmatra kroz prizmu Ukrajine i tekućih okolnosti, onda proširenje više nije strategijska, nego taktička dimenzija u politici EU, a oni koji su deo taktičkih razmatranja često postanu žrtve, kusur kojim se podmiruju strateški ciljevi. Valjda zato i puštanje u politički saobraćaj teze kako novoprimljene članice neće imati pravo glasa, niti sopstvene komesare.

Pored aktuelnih nedoumica, dva su stara problema sa ovakvim najavama. Prvi – obećanja o evrointegracijama traju već 30 godina, pa u njih, iskreno, malo ko veruje. Drugo – podrška evrointegracijama na Balkanu kontinualno opada, pa su i na ovakve najave ljudi oguglali, prema svemu postali potpuno ravnodušni. Zbog priče o nastavku evrointegracija niti se pobeđuje na izborima, niti se održava vlast. Međutim, sada postoji i treći problem koji se manifestuje pitanjem – da li će EU postojati 2032. godine?

O procesu evroskleroze koji se odigravao od 2008. godine i uzrokovao opadanje poverenja u EU mnogo se pisalo. EU se nije izlečila od evroskleroze, problemi koji su ranije postojali postoje i danas, ali je evrobirokratija smislila radikalan način za njeno lečenje. Taj radikalan način je otpočinjanje hibridnog rata protiv Rusije 2014.........

© Нови Стандард