Izraelski premijer Benjamin Netanjahu je pokretanjem široke vojne akcije popravio poziciju Izraela u operativno-taktičkom smislu. Praktično obezglavljene, bez jakih lidera koji su ih ranije predvodili i dobro uzdrmane teškim gubicima ljudstva i opreme, (para)vojske iz Gaze, Libana i Sirije su danas manja pretnja nego u ranijim decenijama.

Pored toga, „upadom“ u Gazu, izarelske snage fizički su odvojile grad istoimenog naziva (Gaza siti) na severu, od Han Junisa na jugu, a sada kontrolišu oko 60 odsto ove teritorije i ukoliko novom ofanzivom izvrše dodatna izbijanja u zonu priobalnog pojasa stvoriće uslove za suštinsku „parcelizaciju“ kao što je to decenijama unazad činjeno u regionu Zapadne obale.

Istina, Izraelci su naišli na jači otpor od očekivanog, pretrpeli su veće gubitke od očekivanih, nije baš sve prošlo kako je zamišljeno, ali je puno toga i ostvareno. Međutim, to što je u operativno-taktičkom smislu ostvareno, plaćeno je gubljenjem strateške pozicije u međunarodnim odnosima. Percepcija Izraela drastično je promenjena i to na štetu jevrejske države. Slike iz Gaze svakodnevno se emituju u svim delovima sveta, uz prateće informacije o nepočinstvima izraelskih oružanih snaga ili potpuno neracionalnim odlukama političkog vrha.

Moguće je i da zbog pritiska međunarodne javnosti, političko i vojno rukovodstvo Izraela nije ostvarilo sve ciljeve baš kako je pre početka operacije zamišljalo. Negde su se morali zaustavljati, žrtvujući napredovanje na terenu zbog popravljanja ukupne slike i dostizanja određenih strateških ciljeva. Ipak, u ovom trenutku se čini kako nikakvog popravljanja ukupne slike ne može biti, odnosno da je Netanjahu svojim potezima ugrozio........

© Нови Стандард