Piše na jednom mestu Hana Arent da se, posle velikih prevrata, ljudi boje “radikalne kontingentnosti” onoga što sledi. Drugim rečima, posle velikih prevrata nema nikakvog jemstva da će biti bolje i drugačije. Nema nikakve nužnosti u političkom polju, niti je ima u „ljudskim stvarima“: sve je slučajnost i ishod odnosa moći. Upravo zbog toga je, uostalom, demokratija najmanje loš od svih sistema: demokratija, za razliku od bilo kog drugog političkog oblika, nudi relativnu stabilnost i slobodu.

U srpskom slučaju ne mali broj građana boji se da će posle Vučićeve ere biti gore. No, to je malo verovatno, čak i kada bi, usled sloma mafijaške Vučićeve strukture, nastao vakuum u preuzimanju vlasti jer bi se ova struktura „radikalnog i radikalskog diskontinuiteta“ („istorija počinje s nama i s nama se završava, posle nas potop“), naprosto izmakla, kao što se bila izmakla i Miloševićeva mafijaška ekipa pa je zemlja, jedno vreme, morala da uvozi struju, a Beograd, recimo, neko vreme bio bez javnog prevoza. Malo je verovatno da će posle Vučića biti gore jer je teško zamisliti da ima gore od ovoga.

No, slučajnost ostaje.

Izvesnost u slučaju pobede........

© Vreme