Time što ignoriše stvarnost režim Aleksandra Vučića upleo se u protivrečnosti iz kojih ne samo da ne izlazi nego ih, u pokušaju da se spase, produbljuje. Ne govorimo, dakle, o stvarnosti u kojoj stvari ne stoje onako kako režim tvrdi da stoje, nego govorimo o govoru režima: protivrečnost je pojam i postoji samo u jeziku.

Recimo, s jedne strane Srbija je tigar, panda, bubašvaba (sve preživljava), jedna od vodeći sila u Evropi, pa time i u svetu. S druge strane, uprkos blagostanju u zemlji, Srbija je (valjda zbog toga što je ostatak sveta ljubomoran) u neprestanoj opasnosti, pod napadom visokog intenziteta, o pokušajima atentata na predsednika ni da ne govorimo.

S jedne strane, dakle, Srbija je jedna od najstabilnijih, najsigurnijih, ekonomski i politički najmoćnijih zemalja na svetu, s druge je potpuno „izbušena“ iznutra, strane sile rovare kako i gde stignu, a susedi samo što nisu prešli granicu i vojnom silom krenuli na glavni grad. To im – da dođu do Beograda na tenkovima – ne bi uspelo, naravno, jer (pogodite šta?) Srbija ima jednu od najboljih, najopremljenijih i najubojitih vojski na svetu koja, istina, mora da profunkcioniše po sistemu........

© Vreme