login
who are we?
contact us
qosheapp
Toi Staff
Tarik Cyril Amar
Jeffrey Bernstein Ph.d
Gideon Levy
Sharona Margolin Halickman
Maryam Aldossari
Tafi Mhaka
Sabine Kinkartz
Andrew Mitrovica
Jennifer Gerlach Lcsw
Maximilian Hess
"Vidi, Mićo moj, da ti kaže tvoj Radomir..."
U životu uvek imaš dva izbora - da ostaneš dosledan i nikada ne izneveriš dečaka u sebi, ili, da to ipak uradiš, ali pravdajući se do kraja života - zbog čega si primoran da ga izdaš. Ovo je priča o tome, o principima, o dečačkoj ljubavi prema fudbalu (Životu?), o tvrdoglavosti, o nemoći svih sila sveta da promene ono nešto u sebi - kada želiš, kada voliš, kada sanjaš i kada si u svemu tome - istrajan. Ovo je poslednji pozdrav prijatelju, fudbalskoj ikoni, čoveku, pa tek onda i kao treneru, kakvog Srbija nikada neće imati. Ovo je poslednje zbogom Misteru. Sedamdesetjednogodišnjem dečaku koji je na fudbal uvek gledao isto, od igrališta u Žitištu, preko Užica, Humske, Istanbula, Lutona, Saragose... Madrida, Barselone, Ovijeda i Viga... Južne Afrike. Ovo je priča o čoveku koji ni ne zna, i nažalost, nikada neće znati, koliko je uticao na sudbine mnogih dečaka, a među njima i - autora ovog teksta.
Najpre, da bi onaj koji će čitati, shvatio tekst do kraja, red je da krenem od samog početka. Proleće, u Madridu, 2012. godine, tada je sve počelo. Tri karte za Španiju, čekirane su u januaru. Jedna od tri destinacije bio je Madrid. Kao mlad, lud, tvrdoglav i naročito tada - željan dokazivanja, i što je najbitnije "petlić" u svojoj novinarskoj karijeri, želeo sam da budem TAJ koji će uspeti da dođe do Mistera. U trenucima kada više od dve godine nije reč rekao za srpske medije. Svi znamo razlog. Sudski proces je u toku. SP 2010, Južna Afrika i sve ono ružno što je od pamtiveka ostalo kao naša kolektivna ružna osobina... ali, ovo nije tekst o tome, kao što rekoh.
Priča ide ovako...
"Halo, mogu li nekako dobiti kontakt Radomira Antića, idem u Madrid, probaću jednom, dva, tri, 10, 50 puta, ali taj intervju moram dobiti!"
.
.
.
Nekoliko dana kasnije stiže poruka "Evo ga broj, probaj, pa šta ti Bog da. Teško, jako teško. Nikome ne daje intervjue, ali ništa ne možemo da izgubimo".
Po dolasku u Sevilju, prvo što sam uradio, poslao sam dugometražni SMS. I ne, ne o tome da sam navijač Partizana, da sam za Srbiju navijao zbog njega, već, igrom slučaja, zato što je trenirao klub, o kom sam ja svakodnevno, ne trudeći se da zapamtim, znao ama baš - sve...
Razočaran nakon gotovo neprespavane noći gledajući da zasija telefon i stigne odgovor, poslao sam svom izvoru novu poruku, i dobio "žuto" svetlo. Da napadnem jače, tačnije pređem na plan A, za koji isprva nisam imao "onu stvar" - da jednostavno - pozovem Mistera.
.
.
.
- "Dobro veče gospodine Antiću, ja sam Milovan Longinov. Ja sam Vam poslao poruku, možda ste je videli... Boravim u Madridu ovih dana i voleo bih da Vas intervjuišem ako imate malo vremena (sat, dva, tri)..."
- "Može, evo ti moj sin, pa neka ti on objasni kako da stigneš do nas. Čekam te".
Dušan mi je objasnio, tačnije rekao koji deo grada, ostalo je bilo na nama. Malo metro, malo bus, malo uzbrdo pešaka, malo "Donde esta", i eto ga... čeka nas Mister, Total 90, Najki crna trenerka... gospodin.
Ulazimo u njegovu palatu. Supruga Vera nas pozdravlja kao da smo rod, treće koleno, stigli direktnim letom iz Žitišta. Ja, vadim prvog džokera, domaćinska, žuta, venac je tu, ne moraš ni da protreseš...
- "Mister, da niste možda čuli za mesto Srpski Itebej?"
- "Kako nisam, pa ja sam rođen u Žitištu!"
-........
© Sportske
visit website