Nevolja sa željom ume da bude što se ispuni tek kada više nisi isti čovek koji je o njoj maštao. 

Norveška često ume da se požali na novi identitet. Nostalgija zna da bude opterećujuća, tim pre što narodi severa više iznad svega cene egalitarizam. Jednakost u društvu, lokalnoj zajednici, fudbalu. Svi veslamo zajedno, superheroje ostavite za stripove, naš tim u bilo čemu je jak Koliko i onaj sa najtanjim mišićima.

Za nekog ko ne poznaje duh vikinga, ovo je čudno. Na kraju krajeva drevni narodi severa imali su kraljeve, njihove zajednice su počivale na razlikama. Ali, postoji ono što se zove "thinga", jedna vrsta skupštine slobodnih ljudi, svojevrsni parlament mišljenja. Nema apsolutne vlasti, nema autoriteta koji neće biti doveden u pitanje, ako nema uspeha. Pragmatizam i egalitarizam idu ruku pod ruku u tradiciji severa. 

Norveški fudbalski Rubikon je sadržan u pitanju:

"Koliko identiteta smeš da promeniš da bi ostao svoj"?

Naizgled, praxis zapadnog čoveka lako rešava ovu dilemu, ali u Norveškoj nije tako. Malo-malo pojavi se mišljenje da su, reprezentacija i fudbal generalno izgubili dušu. Više ne proizvode štopere za PL, danas norveški fudbaler nije predvidivo stvorenje koje odlično skače, razbija u duelu fizičkom dominacijom i tiho se moli kada treba da odigra pas duži od pet metara.

Za većinu, zlatna norveška generacija je bila negledljiva. Pojavili su se na dva Mundijala i znao si........

© Sportske