Ok, Mundijal nije toliko bitan. 

Pisao sam ranije, u globalnom selu to nacionalno loženje ostaje uglavnom identitetski izgubljenim nacijama koje hrane iluziju bitnosti. Bilo da je ona nekada postojala poput Engleske ili je fudbal supstitut za nerešena egzistencijalna pitanja etnički nesigurnih država, igra je tu odavno kolateralna šteta.

I FIFA se kao Mangiafuoco, što će reći gospodar lutaka, savršeno uklapa u čitavu predstavu.

Upravo tako kritičari najčešće nazivaju Infantinovu viziju fudbala, pajacom moćnika, političkim nedonoščetom za stolom sa odraslima. Nije ni sporno što fudbal, makar kroz švajcarski činovnički apparat jeste samo nasmejani sluga politike. Ali, vidimo to i ovih dana u Americi, FIFA je iznova definisala kategoriju jadnosti.

Da se razumemo, Đani Infantino i ekipica su uspeli u jednom, da Sepa Blatera i njegovu burazersku organizaciju odvedu na novi nivo užasa, Nije sporno, svako od njih želi najbližu poziciju mašini za štampanje para. Da se švajcarski advokat, druga generacija italijanskih ekonomskih migranata koji su prošli prevoj, odnosno tunel Mon Blan nije našao na pravom mestu u pravo vreme, pojavio bi se neko drugi, svakako ne bolji. Krava muzara privlači svakojake rojeve. Ako to prenesete u ovu priču, Platinijev činovnik je samo prekoraćio palog........

© Sportske