Latinoameričke fudbalske teorije, čak i kada su nategnute (većina jeste takva) uvek morate da stavite u kontekst. Jer tamo nikada niste sigurni gde je granica mita i stvarnosti. Baš zbog toga je magijski realizam drugova Markesa, Fuentesa, Kortazara, kombinujući mit i surovu stvarnost. otpočeo novo brojanje vremena u književnosti. Da pojednostavim, slično kao i u telenovelama, nikada ne znate ko je Kasandrin brat, niti na koga će Randu baciti nož, i da li se to stvarno dešava, ili je tek izmaštano u psihi glavnih likova.

Zbog svega toga je u alternativnoj istoriji Brazil iz 1982. godine osvojio Mundijal, a onaj iz 1994. izgubio protiv Italijana u Pasadeni. Pobeda je u tom shvatanju sveta zapravo kraj fudbala kakav smo poznavali. Ima i zrnce logike u joga bonito fatalizmu, malo ko bi mogao da razluči na osnovu kalifornijskog finala ko je Brazil, ko Italija u tim zamornih 120 minuta na onoj jari leta gospodnjeg 1994.  

No, pre nego što uobličimo kategorije stvarnosti kroz ono što se desilo i "šta je moglo da bude" (uglavnom ozbiljni ljudi ovo drugo odbacuju kao bulažnjenje nadrealizma) hajde da društvo pretpostavimo fudbalu, ono je stariji brat predivne igre.

Okolnosti su Brazil iz 1982. učinile timom nade. Politička klima se menjala, stega vojne diktature je olabavila zahvaljujući "mangupima u sopstvenim redovima" što je govorio tovariš Lenjin. Naime, brazilska "abertura" odnosno "otvaranje" vodilo je ka delimičnom oslobađanju društvenih procesa i popuštanju “kragne” prema njegovim liberalnijim delovima. Jasno, ti talasi su zapljusnuli i fudbal.

Kažu da je taj tim bio talentovaniji od onog Peleovog iz 1970. koji predstavlja nenadmašni ideal kako treba prakticirati igru. Tadašnji režim, na krilima ekonomskog čuda tzv Milagre Econômico je meksičku rapsodiju pretvorio u PR. Sedamdesete, tačnije  njihova prva polovina su........

© Sportske