Ne postoji jedan Ekvador.

Najmanje tri entiteta u državi su istorijsko opterećenje društva, samim tim i fudbala. Jer, na različitim mestima teritorije menja se i definicija. 

Ali, bilo da govorimo o Kitu prestonici pod oblacima, ili pacifičkoj obali Gvajakila ili nemilosrdnoj Amazoniji, džungli iz koje oprezno izviruju stari narodi kontinenta jedno je konstanta, odbijanje da se pripadne nekom širom identitetu.

Ekvador, zaboravljena periferija španskih konkvistadora je oduvek funkcionisala kao spoj suprotstavljenih delova, rascepkane zajednice tek nerealnom željom o imenom spojene u nekakvu poluatributsku strukturu državnosti. 

Tu dolazimo do paradoksa. Ako pogledate popis, blizu 80% stanovnika se izražava kao "Mestizo"- Ta mešana nacionalna većina u svojoj različitosti ipak deli neko zajedništvo u genu, niko nije samo svoj. Ali istorijska zakonitost Ekvadora u prošlom veku je da poreklo, odnosno procenti krvi, imaju da ustukne pred regionom iz koga dolaziš. To je oduvek bila ogromna prepreka za igru, kako tim osećati svojim?

Samo mesto, par stotina kilometara na sever od Kita je centar često i institucionalno skrajnute grupe potomaka afričkih robova. Uvezli su ih Jezuite pre nekih 500 godina kao radnu snagu na plantažama šećera. Iako je ropstvo ukinuto sredinom XIX veka, slobodni i osiromašeni potomci su lako skliznuli u ekonomsku zavisnost i ostali vezani za izrabljivački sistem na poljima doline. Tih 5 do 10% stanovništva Ekvadora koji je ranije bio deo Velike Kolumbije su uvek delovali nevidljivo za establišment, kao sramno podsećanje na trgovinu robovima. Strašno siromaštvo lokalnog stanovništa, čak i........

© Sportske