Bauk preti zapadu – bauk radničke klase koja je ostala bez političkog predstavnika. Zavedene pesmom sirena „trećeg puta“ – Billa Clintona, Tonyja Blaira i Gerharda Schrödera – snage levog centra se već decenijama odriču jezika klasne borbe.

U želji da se prikažu kao pouzdani, efikasni i odmereni menadžeri kapitalističkog sistema, odustali su od govora o izrabljivanju i zanemarili inherentni antagonizam – čak i nasilje – u odnosima kapitala i rada. Proterali su iz političkog diskursa radnički jezik, manirizme sveta rada, radnički način života i njihove težnje, bez ostatka. A onda su svoje nekadašnje birače proglasili za „gomilu bednika“.

Kada društvena pokretljivost isključivo naniže i siromaštvo zavladaju regionima u kojima se nekada ponosna radnička klasa danas oseća odbačeno, što etablirane stranke odbijaju da primete, rađa se žudnja za novim projektom obnove dostojanstva – za narativom koji će kolektivno „mi“ suprotstaviti moći kojom raspolažu „oni“. Tako smo od pre desetak godina dobili uspon ksenofobične radikalne desnice.

Lideri i pokreti koje centristi nespretno nazivaju „populističkim“ nisu izazvali potrebu za sobom, ali je koriste sa cinizmom iskusnog monopoliste koji je uočio neiskorišćenu priliku na tržištu. Od radničkih delova južnog Pireja, nedaleko od mesta gde ovo pišem, do nekadašnjih „crvenih“ predgrađa Pariza ili Marselja, vidimo kako veliki birački blokovi........

© Peščanik