Ruke na glavu! Lezi dole! To se traži kada se nešto uperi u čoveka: tako je diktator odredio snove, ovog puta petmilijardovske, u kuli sa vidikom i sa velike visine. Tačno tako izgledalo je i nezakonito započinjanje gradnje Beograda na vodi, ko se još seća. Rasterani su domoroci, u njih su upereni pendreci i šire, zatim je stigla rušilačka mašinerija, i eto nas sa još uvek uperenim a ostvarenim snovima. Sa ludačkom cenom ulaznica, koju je diktator smanjio svojom molbom pravom vlasniku uperenog sna, običan narod, odnosno SVI (još jedna presna laž) mogu da dođu, jer to je i za njih. Tu počinje mučno upetljavanje: izvesno nije za njih, i bogati stanovnici – kojima diktator želi svu sreću – neće tek tako dopustiti da se sirotinja vrzma po kuli. Odakle drskost da se privatni biznis stranaca prikazuje kao narodno blago? Koje prednosti to donosi građanima Beograda? Koje javne funkcije i usluge pruža? Novac od ulaznica ide vlasniku, koji je naplatio i stanove. Koliko on i šta plaća gradu? Da li je........

© Peščanik