Desila se koncentracija uspeha režima, na dan 23.2. tekuće godine: promenjeno je vlasništvo i položaj medija koji nisu vučimediji, gotovo izvesno na njihovu štetu; neustavni zakoni dobili su i stručni i ulični odgovor, dakle mogućnost za upljuvljavanje taman kad su se usta osušila; postavljen je „starinski“ sahat teškotonac u gradu gde ga nikad nije bilo, da preti masakrom nad ništa slutećim korisnicima motornih vozila. Time su se stvorili uslovi za posledičnu, još neviđenu koncentraciju ološa na glavnom alter-nacionalnom televizijskom mediju, Pinku. Nije više mogućno pominjati imena, nazovimo ih naprosto grupno, Prodanovići: ono što se dere najviše na svetu, pa ona s četvrt kile maskare, pa najstariji hillbilly u gradu, pa ljotićevski klokan, pa uobičajeni buket anal-litičara, pa zakonotrebac himself, pa pokoji zalutali ministar, pa udbosauri na dnevnoj šetnji – sve to, u posveti proleću, posebno i uvek njemu najmudrijem, u potpunom trijumfu volje. Poređenje sa najpoznatijim propagandnim filmom na svetu i u istoriji filma i medija iz 1935. nije tako besmisleno kako izgleda na prvi pogled: to je izvedeno kako to lokalno može najbolje da bude. Struktura je identična – prvo božanska intervencija mudrog vođe i verno prenesena svaka njegova dragocena reč, zatim uski krug pratilaca, svaki sa kratkim govorom, zatim se narod javlja i priprema, i konačno veliki slet posle skupa, obavezno sa dečicom.

Ovoga puta je uistinu bilo šta slaviti. No kao što posle proslave partijskog skupa u Nirnbergu ostaje zastrašujuća praznina, koju je čak i potpuno zanesena scenaristkinja i režiserka Leni Rifenštal osetila, i ovaj ultimativni trijumf volje Prodanovića došao je do ivice i zastao u tihom užasu. To dranje i orgastičnost pobede umiru, u završnici je tišina, kao u onom lepom francuskom idiomu, prevedenom iz starogrčkog – „anđeo prolazi“, kada u društvu iznenada nastane muk.

Rešenje se u jasnijem obliku pojavilo u sarajevskoj pobuni građana. Desila se tragična nesreća, i građani su je protumačili kao konačni rezultat čitavog sistema vladavine i delovanja vlasti. Pravilan zaključak, opravdan u sećanju i u instinktima koji su stečeni tada, za vreme rata. Jedan mrtav je dovoljan. I u novosadskom slučaju, stvorena je kritična masa koja deluje po čvrstim pravilima i utvrđenim vrednostima: osnovna merna jedinica je jedan ljudski život. Sve pada na nepoštovanju toga. Setimo se samo kako su se medijski Prodanovići ačili sa nesrećama koje su se desile po svetu, sa poukom o „pristojnosti“ onih tamo građana, koji se, eto, nisu posebno uzbudili ni bunili. Sada stiže naplata i za to, jer su građani razumeli da je svaki život podjednako neprocenjivo važan. Čitav misleni/politički čvor značenja je tu, osnova ideologije pokreta sa globalnim značenjem: država je dužna da omogući život pojedinca u ljudski prihvatljivim okolnostima, jer ljudska prava se ne zaslužuju, već se imaju. Omogućiti život pojedincu znači poštovati pravičnost i jednakost.

Trijumf volje, ovaj domaći, burleskni, mora se sačuvati u kolektivnom sećanju kao kratko doba kad se osetio kraj, praznina, ludom radovanje: niža kamarila se veseli, ne sluteći sa kakvom užurbanošću, panikom i nervozom vrhuška sprema odstup. Nisam taj utisak imala nikad ranije, kad su stvari izgledale mnogo gore ili bolje, zavisno od ugla gledanja. Trijumf volje me je ubedio, jer ostavlja dosad najdublje i najubedljivije NIŠTA.

Peščanik.net, 24.02.2026.

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)

Trijumf volje - 24/02/2026

Mrzeti sve srpsko: ekspertiza - 21/02/2026

Patuljasti hipopotamus - 18/02/2026

© Peščanik