Nije reč samo o još jednoj brljotini i n-tom dokazu o gubljenju razuma i nedostatku znanja i kulture srpskog diktatora: reč je o simptomima samog postupka i suštine vladavine, koja se na rubovima froncla u grotesknim ispadima. Kad mislimo o tome, neki elementi vladavine, koji izgledaju kao nepobedivi motiv na izborima, dolaze na pravo mesto, posebno u poređenju sa sličnim vladavinama, recimo pukovničkom diktaturom u Grčkoj, Španiji i Portugalu, u nacističkoj Nemačkoj, fašističkoj Italiji i u mnogim drugim primerima diljem sveta u novijoj istoriji.

Javni radovi – saobraćaj, reprezentativni kompleksi: time su se ponosili i samohvalili svi diktatori, pa i danas podanici ističu to pozitivno dejstvo diktature, koje se navodno ne može negirati. Naravno da su putevi i železnica korisni, ali su posledica ozbiljne, velike i ne samo nezakonite, već i protivustavne krađe, krađe funkcija. Diktator krade funkcije jednu za drugom kao predsednik republike i time skraćuje legalni postupak preko vlade i institucija. Tako izgleda da on vodi sve poslove države, što se za gluplju javnost dokazuje i trikovima – zapiši to, pa da uredimo. Selo koje dobije nekoliko kilometara puta neće se pitati kako je to postignuto, odakle novac, ko je uskraćen i još hiljadu pitanja koja dolaze iz jednostavne građanske odgovornosti. Konkurentnost, ali i solidarnost, mere se isključivo stepenom podilaženja i laskanja diktatoru, drugim rečima – ukinute su. Unutar sistema, takve operacije mogu se izvesti samo korupcijom i nepoštovanjem kriterijuma, pravila i zakona. Krađu funkcija može da spreči parlament, kojim predsedava korumpirana predsednica, a ona se ponaša kao prvosveštenica kulta ličnosti. Jedna od mogućnih posledica kriminalnog izvođenja javnih radova je slab kvalitet, i posledično pokoja nesreća, što se vidi kao manji rizik posla. Profit samog diktatora i njegove uže ekipe otkriva se obično mnogo docnije. Neposredan politički profit je u stalnom isticanju kako drugi, u prošlosti i sadašnjosti, nisu izgradili ni približno toliko koliko diktator: u normalnom funkcionisanju države, opozicija ne može da izvodi javne radove, niti je to njena funkcija – ona kontroliše javne radove. Za svakoga ko razmišlja, zaključak je jednostavan – javni radovi su po sebi znak korupcije i diktature.

Javni mediji: krađa medija izvodi se u potpunoj konfuziji oko profita, javnog poslanstva i negativne selekcije. Taj proces u poređenju sa drugima prilično je transparentan, ali podrazumeva čitav niz postupaka koji omogućavaju kontrolu i uništavanje kulture, humanističkih nauka i konačno javnog govora. Ako pustimo po strani socijalne medije, koji su sve više organizovani sistem potiskivanja slobode duha kroz robotizaciju, VI i promovisanje psihopatologije kao izraza pojedinca, mediji su kroz koruptivne prakse, kult ličnosti i drugo uspeli da pomoću nakaradnog javnog govora ugroze postojanje standardnog, književnog i maternjeg jezika. Upravo tu diktator, smanjivanjem i sužavanjem čak i takvog prostora javnosti, posredno i podzemno podriva svoje najveće neprijatelje – školstvo, univerzitet i kulturu.

Javno mnjenje: krađa emocija je važno, ali nepouzdano sredstvo diktatorove vlasti. Zasnovana na indukovanom egzistencijalnom strahu i rizičnoj koristoljubivosti, ona izaziva kolektivnu nervozu i psihopatološka stanja, koja prepoznajemo u navijačkoj ostrašćenosti, porastu nasilja u društvu, posebno protiv žena, i prihvatanju laži. Koliko onih koji u izjavama za medije obožavaju diktatora, u svojoj bližoj okolini gaje iste emocije, koje izgledaju kao najviša strast? Po svemu što znamo o kolektivnoj psihologiji, oni upravo na svojim bližnjima „naplaćuju“ sve svoje frustracije, recimo osećaj sramote zbog straha i poniznosti koje moraju pokazivati u javnosti.

Javna krađa slobode: diktator stvara policijsku državu tako što bez javnih informacija sprovodi kontrolu i nasilje. Podanici vide, ali ne smeju da o tome govore niti imaju priliku da o tome čuju u javnosti. Psihološki utisak je o sveprisutnosti policije i stvara se patološki dualizam o svetu realnog nasilja i o svetu laži o miru u društvu. Građanin počinje da izbegava realni svet i javnost, jer sam ne može da pomiri kontrast, niti može da bilo gde oseti sigurnost, sem u grupi istomišljenika – što je opet glavni povod da policija sprovede nasilje. Simbolički eksces, kao što je legitimisanje pred pozorištem, postaje okvir u kojem građanin treba da se boji svega „napolju“, a ponajviše visoko artikulisanog odnosa prema svetu, dakle kulture. Tajno snimanje, prisluškivanje i praćenje postaje znak odsustva pravnog sistema, i uvođenje pravila da nema osumnjičenih, već da je svako nasilje policije kazna za već utvrđenog krivca. Uz to ide sistematsko opraštanje i čak promovisanje zločinaca i nasilnika, što potvrđuje patološko osećanje da diktator „zna“ i da se njegovoj superiornosti ne može uteći.

Javna krađa vremena: Diktator opseda građane svojim prisustvom, pa onda razumljivo gađenje na njegovu pojavu, glas i tikove proglašava napadom na sebe, što mu omogućava naklapanje o ugroženosti i hrabrosti, o mučeništvu i junaštvu istovremeno. Ta kombinacija je u mitu nemoguća, i uvodi neku vrstu kolektivne shizofrenije, kojoj podležu mnogi. Poreklo toga je u ratnom javnom govoru srpskog nacionalizma, tvorevini intelektualaca koji su je darovali nepismenim prostacima: mučeništvo + preventivna osveta = genocid. Diktator, kao pripadnik treće generacije, danas obrće shizofrenu formulu: mir + naoružanje = naknadna osveta. Opsesivna prisutnost takve vizualne i akustične patologije ima doduše neželjeno, a relativno olakšavajuće dejstvo. Mitološka Pandura i Talični Tom iz malog galskog sela takva su olakšavajuća skliznuća koja donose – nažalost – samo trenutno olakšanje. Što više reakcija, što više vremena ukradenog diktatoru može doneti nešto više ravnoteže.

Peščanik.net, 10.03.2026.

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)

Talični Tom iz malog galskog sela: kako diktatura funkcioniše - 10/03/2026

Ženetine - 07/03/2026

Contra fatum - 02/03/2026

© Peščanik