Jedan od najodvratnijih gestova koje je trostruko bivši predsednik države u poslednje vreme izveo, a odmah ga prihvatili državni i medijski aparat, jeste izjednačavanje u smrti Zorana Đinđića i Slobodana Miloševića – kao, bez obzira na različite političke stavove, mi njih eto poštujemo, samo što neke više volimo. Izjednačiti političara koji je državu pokušao da vrati u političku normalnost, poštovanje pravila i prihvatanje odgovornosti i koga su ubili plaćenici diktatora, i istog diktatora, koji je državu odveo u rat i vladao pomoću ubistava i krađe, i umro prirodnom smrću u zatvoru zbog ratnih zločina tokom suđenja, jeste skandal bez paralele.

Spomenik Zorana Đinđića nije noću otkorakao sa pijedestala u Prokuplju, a mogao je, jer su skoro isti likovi išli da se poklone paru ubica na njihovom dvorištu u Požarevcu i na mestu gde su njega ubili u Beogradu. Nova diktatorska ekvidistanca, međutim, ide dalje. Sem što narod treba da saoseća sa porodicom diktatora posle svake maloumne pretnje koja se pojavi na internetu, treba i da roni suze za svakim političarom iz partijskog obora koji se razboli. Najnoviji slučaj, dvostruko zapaljenje pluća ministra policije, to slikovito pokazuje. Prilična je retkost, čak i u najluđim režimima, da se moli za zdravlje ministra policije. U ovom slučaju, reč je o političkom ljigavcu koji je slao tenkove na ulice 1991, učestvovao kao izvršitelj ili pomagač u svim zločinačkim akcijama para Milošević-Marković, slao druge na front a da sam nikad nije obukao uniformu, davao naredbe robokapovima i tvrdio da policija nema zvučni top odnosno da ga ima, ali ga još nije raspakovala. Policija se pod njim temeljno („snažno“) brutalizovala. Jeste da sam lik više liči na buhtlu nego na her Flika, ali to ne menja na činjenici da je policijsko nasilje, liberalno pojačano kriminalcima-prostovoljcima, gore nego ikada u državi. Neka ga leče i posećuju, ali prinuđivati i još karati narod što mu je srce malo više na mestu kad je ministru policije loše – to je zaista prešlo svaku meru pristojnosti…na koju se diktator malo-malo pa uvređeno pozove. Ikonični i kontekstualno daleko najubedljiviji prizor režima, kad ministar doživi šlog usred gostovanja na režimskoj televiziji, spada u istu kategoriju. Ponašanje diktatora i poslušnih a besnih dušebrižnika zapravo pokazuje kakav je status pojedinca koji pripada vladajućoj kasti: upotrebljiv je i bolestan, i nedajbože mrtav u bespoštednoj borbi za održanje vlasti.

U takvoj perspektivi, diktator i njegovi morali bi sa olakšanjem prihvatiti smeh, pa i crni humor, kao dokaz da još ima ljudskosti i milosti na drugoj strani. Brzina, a i veština sa duhovitošću koja se pojavila sa Taličnim Tomom na ostrvu sa malim galskim selom, pokazuju koliko je još rezervi za otpor i neprihvatanje diktatorovog stila: tišina bi za njega bila veoma, veoma loš znak.

Peščanik.net, 13.03.2026.

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)

Suze i smeh - 13/03/2026

Talični Tom iz malog galskog sela: kako diktatura funkcioniše - 10/03/2026

Ženetine - 07/03/2026

© Peščanik