Osnovno značenje jednostavno je i činjenično potvrđeno: većina morskih i rečnih riba hrane se mikroplastikom iz vode, koju onda oni koji se hrane ribama unose u svoj organizam i truju se.

Ali nije reč o tome, već o metaforičkom trovanju, koje izvode „ribe“ koje su svoj izgled dogradile „plastikom“. Nemam truloliberalnog razumevanja za to, jer stvara se seksistički adaptirana, ekonomski i po izgledu distinktivna kasta koja podilazi patrijarhatu i uništava svaku pomisao na jednakost u različitosti. O bilo kakvom premišljanju o ljudskim pravima (čiji su deo ženska prava) nema ni traga, a nivo pismenosti i kulture naprosto je skandalozno nizak. Elem, našlo se nekoliko plastičnih riba i nazovi-novinarki u studiju roza mrlje, kako bi pričale na tematiku problematike pričanja o njima.

One su ugrožene, stalno izložene uvredama, povlačenju po sudovima, pretnjama i ponižavanju. Mnogo toga je surova realnost današnje situacije javnog govora i socijalnih medija u Srbiji. No pitanje kako im pomoći nema smisla, jer već imaju – labilnu, nepredvidivu i hirovitu – pomoć režima kome verno služe. Posledično, ne bi se smele pojavljivati u javnosti sa........

© Peščanik