U pokušajima da opišem fenomene i govor diktature, više puta sam se srela sa pojavom samoopisa, i svaki put zanemela pred sposobnošću opažanja i iskrenošću diktature. Ona uspešno otklanja analitičnost usmerenu protiv nje, i suvereno priznaje sve svoje manipulativne pristupe – i njena odana publika sve to prima, možda kao priznanje sopstvenoj manipulativnosti, lažnom dokazu moći koju pojedinac inače nema, posebno ne u diktaturi. Drugim rečima, događa se pravi transfer, tajna uspeha diktatorskog podsistema, jer svaki sistem je „pod“ diktatorom. Svo nezadovoljstvo, frustracije, osveta delegirani/preneseni su na diktatora, i taj prenos daje mu moć, pojačanu kultom ličnosti koji grade mediji. Koncentrat zla tako postaje svetac, izabranik, mučenik. Srpska specifičnost ovog poznatog procesa upravo je iskrenost samoopisa, odsustvo svake strategije, „lukavosti“ koja je karakterisala kultove ličnosti u prošlosti. Centralni pojam i operativni postupak je laž u velikom broju varijanti. Ovde navodim primere laži koju sam nazvala laž zgodne prilike, ili oportuna laž, ili svakodnevna laž – dakle pojavne oblike samoopisa i iskrene, „nevine“ motivacije i izvođenja.

Svež primer je laž da su........

© Peščanik