Sredinom osamdesetih, kad smo uveliko čitale Elen Siksu i sa blagom distancom pratile razvoj američkog feminizma, ustalio se izraz iz naslova, sa naglaskom na „i“. Alternativna šala „dženderuše“ došla je docnije. Docnije su se stvari promenile, retko koja je čitala francusku teoriju, batlerizam je prevladao. Prvo su bili veličanstveni svetski kongresi o ženskom pismu u Dubrovniku, posle je bilo da se Džudit Batler nesrećno zaljubila na Ohridu… I beskonačna beda, i beskonačna borba, i beskonačno sektaštvo. Nije ni pošteno pitati gde smo sada – na poslu, kao i uvek. Tad se teško moglo misliti o kategoriji političarki: bile su one koje su preživele partijsko sito i rešeto od ukinuća AFŽ pa nadalje, i na drugoj obali sve što se okrenulo feminizmu, od Dunje i Žarane pa nadalje. Danas sa užasom primećujemo izrazitu sličnost trampizma i vučićevstva: političarke su po pravilu ikonične profuknjače, koje bi podvodile i svoju decu ako se to zatraži, a za skupu tašnu.

Moje stanje stvari je odgovarajuće ludo: juče sam na policiji prijavljivala telefonske napade nekog nacifašiste – besmisleno, saglasna je mlada policajka, ali „imaće ga u vidu“. Noćas mi stiže video predsednika republike sa mojom knjigom u rukama, tvrdi da su ga moji tekstovi nadahnjivali. Protest pre podne, pred televizijom, naredni dan sednica Akademije, uveče prikaz knjige sa Levicom u Kopru. Sve to je samo jedna predizborna nedjelja, posle ću opet na miru gledati kvadratić neba iz svoje kičmi prijatne fotelje i kucati jednim prstom. Ali pedikirka mi kaže, sa značajnim pogledom: „U nedelju, slavimo!“ – pošto je prethodno proverila da i ja mislim kako „pre“ uopšte nije bilo loše. Ona me je konačno uverila da su 8. mart i sećanje, i uopšte sve to sa ženetinama nešto životno, do daske političko, neizbežno, danas, u rukama, naglas, za Milu Pajić, napred!

A stanje stvari naokolo ostavlja za sobom kao naivni kič svu postapokaliptičnu filmsku i stripovsku proizvodnju zadnjih četrdesetak godina. Dežurna pesma, jer slike više skoro da ne primam, jeste rebetska pesma Izgorela je škola, autor i izvođač je Kosta Bezos, vreme negde oko 1925. Motiv pesme je uništenje Galaksidija (severna obala Korintskog zaliva) 1821: izgoreli su škola, grad, sudija koji je bio pravedan i tužilac koji je bio pametan, no pre svega devojačka škola, i učiteljica koja je bila „bela kao mleko“. Po drugim tumačenjima, pesma se odnosi na požare u Zmirni, 1922, kada su preživeli Grci, oko milion njih, morali da pobegnu iz svoje maloazijske domovine u imaginarnu domovinu, Grčku. Pre neki dan, 2026. u Iranu, izgorela je škola sa sto pedeset i više devojčica, i nekoliko učiteljica. Neka je sigurno bila bela kao mleko, kao nečija ljubavna fantazma. Pepeo od devojčica i učiteljice, danas, pred 8. mart, i možda pepeo sveta u kojem živimo. Pesma je opsesivna, pepela je previše, računajući i pepeo Ane Frank.

Srećan nam možda zadnji 8. mart.

Peščanik.net, 07.03.2026.

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)

Ženetine - 07/03/2026

Contra fatum - 02/03/2026

Nema ribe bez plastike - 28/02/2026

© Peščanik