„Ako mislite da te mašine nisu svesne, šta je još potrebno da vas ubedi da jesu?“ pita Ričard Dokins u eseju za UnHerd, opisujući svoj razgovor sa četbotom Klodom. Tretirao ga je, dodaje Dokins, „tačno onako kako bih se ponašao prema vrlo inteligentnom prijatelju.“

Esej je izazvao popriličnu raspravu, delom zbog Dokinsove uloge doajena britanske nauke i reputacije žestokog borca protiv iracionalizma, a delom i zato što je pokušaj razumevanja kapaciteta veštačke inteligencije tako aktuelno pitanje. Mnogi mu se rugaju zato što ga je Klaudija (kako je Dokins nazvao svog četbota) toliko zavela da je poverovao da je svesna. Zapravo, Dokins se unapred ogradio od ove optužbe, jer dok sugeriše da je teško reći da Klaudija nije svesna, istovremeno napominje da „ako je Klaudija zaista nesvesna“, onda njena inteligencija pokazuje „da bi sposoban zombi mogao da preživi bez svesti“.

On takođe postavlja ovo pitanje iz evolucione perspektive: „Ako ova stvorenja nisu svesna čemu onda, dođavola, služi svest?“ Nije to samo rasprava o mašinskoj svesti, već i o tome šta znači biti čovek.

Dokins počinje svoj esej pozivajući se na čuveni predlog pionira računarstva Alana Tjuringa iz 1950. o tome kako proceniti da li mašina može da „misli“. Tjuringov test bio je „igra oponašanja“ u kojoj čovek, samo kroz razgovor sa računarom i drugim čovekom, treba da razlikuje ko je ko. Za mašinu koja uspe da prevari ljude........

© Peščanik