U knjizi U plamenu (If We Burn), istoriji protesta od 2010. do 2020. godine, Vincent Bevins tvrdi da je to bila decenija koja je „brojem masovnih uličnih demonstracija nadmašila sve prethodne decenije u istoriji ljudske civilizacije“. Aktivnosti pokreta BLM, demonstracije protiv pandemijskih mera i sada povodom rata Izraela i Hamasa pokazuju da bi i ova decenija mogla biti jednako burna. Ali mnoge države pokušavaju da ograniče pravo na javno okupljanje. Takav trend je očekivan u slučaju autoritarnih režima koji su odustali i od privida tolerancije (na primer, Putin posle invazije na Ukrajinu, ili represija koju Peking sprovodi u Hong Kongu od 2019). Ali čak i države koje se osnovano mogu nazivati demokratskim počinju da uvode restriktivne mere usmerene na ljude, imovinu i javni govor. Bavarska policija je na trideset dana pritvorila demonstrante protiv klimatskih promena da bi se u Minhenu neometano održao sajam automobila. U Velikoj Britaniji vas mogu uhapsiti ako kod sebe imate nešto čime se možete „zaključati“, to jest, vezati za neki objekat u javnom prostoru. U Nemačkoj su zabranjeni transparenti s određenim rečima koje se odnose na sukob Izraela i Palestine. Uvode se i nova ograničenja u pogledu mesta okupljanja. Demonstrantima se ne dozvoljava približavanje politički važnim lokacijama i nude im se posebne „tampon zone“ ili „mesta slobodnog govora“ (što bi značilo da su druga mesta zone neslobodnog govora). Prostor za proteste se sužava, kako zakonski tako i fizički.

Pravo na okupljanje je eksplicitno kodifikovano Prvim amandmanom Ustava Sjedinjenih Država, mada se Prvi amandman danas uglavnom svodi na slobodu govora (Vrhovni sud već 40 godina nije imao slučaj koji se tiče slobode okupljanja). U Deklaraciji o pravima čoveka i građanina Francuske narodne skupštine ovo pravo je sasvim izostavljeno, što je možda izraz sumnji inspirisanih Rousseauom da bi protesti različitih grupa ljudi iz različitih pobuda vodili u podele i tako potkopali republiku. Sloboda okupljanja nije pomenuta ni u ustavu Pete republike. Što se tiče Velike Britanije, „ne bi se moglo tvrditi da naš ustav poznaje instituciju kao što je specifikovano pravo na javno okupljanje“, pisao je 1885, godine britanski pravnik A V. Dicey. Zakon o kolektivnom obraćanju kralju iz 1661. ukinut je tek 1986. godine.

Čak i tamo gde se pravo na slobodu okupljanja zvanično priznaje, ono danas pada u senku antidemokratskih predrasuda o masovnoj politici. U mnogim zemljama je potrebna posebna dozvola za skup i sve države imaju pravo da okupljanje ograniče ili zabrane u cilju zaštite javnog reda. Demonstrantima se može zabraniti okupljanje na određenim mestima. Do pred kraj 30-ih godina američki pravnici su bili saglasni da je država, između ostalog, vlasnik zemlje na svojim teritorijama i da otuda, kao i svaki drugi vlasnik, može zabraniti neovlašćeni ulazak. Kasnije je usvojena nova doktrina koja kaže da su ulice, trgovi i parkovi prostori „javnog foruma“. Nova doktrina je izvedena iz tradicije: mesta korišćena za organizovanje demonstracija u prošlosti moraju ostati otvorena za građanstvo. Ali ta vrsta tradicionalizma ne ostavlja prostora za inovacije. Demonstracije nisu dozvoljene u tržnim centrima i na aerodromima, verovatno zato što ih očevi nacije i pisci ustava nisu koristili.

Ipak, nisu sve jurisdikcije neprijateljski nastrojene prema ideji da se demonstrantima dozvoli defilovanje pred kupcima i turistima. U važnoj odluci donetoj 2011, nemački ustavni sud je dozvolio deljenje letaka (protiv deportovanja) u javno dostupnim prostorijama aerodroma u Frankfurtu. Sud je našao da „potreba da se očuva ’prijatna atmosfera’ u zoni rezervisanoj za potrošače – u okruženju koje inače nije mesto političke i društvene debate – nije dovoljno opravdanje za zabranu distribucije letaka“. U nastavku se još oštrijim tonom zaključuje da „država........

© Peščanik