Ovo je važna izborna godina za čitav svet: izbori su najavljeni u više od 50 zemalja, uključujući i neke od velikih, ali ne sasvim funkcionalnih demokratija, poput Indije, Indonezije i Sjedinjenih Država. Mnogi su zabrinuti da će društveni mediji, sada naoružani veštačkom inteligencijom, uticati na ishod ovih izbora na neželjen način.

Novinari strahuju da će tehnologija uništiti demokratiju otkako je Donald Trump pobedio na predsedničkim izborima 2016. godine. Istina je da društveni mediji mogu biti korisni autokratima. Populisti koriste društvene medije kao sredstvo neposrednog obraćanja glasačima, što im omogućuje da zanemare pravila ponašanja i ograničenja koja su im političke partije nametale u doba pre interneta. Takođe imaju koristi od efekta eho-komore koji pojačava utisak da svi odreda podržavaju populističkog lidera.

Ali društveni mediji sami po sebi nisu nužno populistički. Ako populisti ostvare dobre rezultate na dolazećim izborima, to se neće dogoditi zato što nismo imali na raspolaganju odgovarajuće alate i strategije da ih zaustavimo.

Za borbu protiv populizma potrebna je politička volja. Demokratije se moraju založiti ne samo za bolju organizaciju i regulaciju onlajn platformi, nego i za snaženje institucije za koju mnogi među nama veruju da je zastarela: političke stranke sposobne da zauzda lidera koji ugrožava demokratiju.

Medijske revolucije su oduvek izazivale moralnu paniku: govorilo se da je štamparska presa pokrenula verske ratove, da je radio proizveo Adolfa Hitlera, a televizija omogućila makartizam. Nijedna od tih tvrdnji, koje neki upućeni autori i danas ponavljaju, nije sasvim neosnovana. Ali u svakom od pomenutih slučajeva tehnološki determinizam je pogrešno tumačenje, baš kao i teza da širenje novih medija po sebi osnažuje iracionalne mase, uvek spremne da budu zavedene rečima demagoga.

Pojava društvenih medija dočekana je s mnogo optimizma. U godinama za koje se danas čini da pripadaju nekoj drugoj istorijskoj epohi, borci za demokratiju su prihvatili Twitter (sada X) i Facebook kao alatke koje će pokrenuti ustanke protiv autokrata širom sveta. Kada se Arapsko proleće pretvorilo u arapsku jesen, entuzijazam je splasnuo i ustupio mesto pesimizmu. Panika je nastupila 2016, posle dvostrukog šoka brexita i Trumpove pobede. Liberalni komentatori su brzo otkrili glavnog krivca za pošast globalnog populizma: društvene mreže i njihov efekat eho-komore. U liberalnim krugovima su nekadašnji izrazi divljenja zamenjeni podsmevanjem i mnogi su se prepustili nostalgiji za navodno zlatnim vremenima kada su odgovorni novinari uspešno branili kapije javnog mnjenja. Nagla promena mišljenja i idealizovanje prošlosti pokazuju da nismo razumeli prirodu novih medija.

Ali danas znamo mnogo više nego 2016: mehurovi filtriranog mišljenja – ili onlajn eho-komore kojima upravljaju algoritmi – svakako postoje, ali to nije toliko dominantna pojava kao što se obično misli; eho-komore nisu glavni uzrok polarizacije, mada doprinose širenju dezinformacija i propagande; život u stvarnom svetu na mnogo načina je manje raznolik od našeg onlajn postojanja.

Društvene medije jedinstvenim čini nešto što može ličiti na uspostavljanje direktne komunikacije između političkih lidera i potencijalnih sledbenika. To je naročito korisno populistima koji tvrde da su jedini predstavnici onoga što nazivaju „običnim ljudima“. To implicira da drugi pretendenti na vlast nisu predstavnici naroda i da su korumpirani, kako glasi uobičajena optužba. To takođe implicira da neki glasači zapravo ne pripadaju svetu „običnih ljudi“. Setimo se Trumpovih optužbi da njegovi kritičari ne samo da zastupaju pogrešne stavove, nego se i ponašaju „neamerički“, ili – kao što je rekao na skupu povodom Dana veterana prošle godine – kao „štetočine“. Suština populizma nije u kritici elita. Ukazivanje na prestupe moćnika često je opravdano. Pravi cilj populista je isključivanje određenih grupa iz populacije „običnih ljudi“: drugih........

© Peščanik