Da je neko pre dvadeset godina nazvao Sjedinjene Države oligarhijom, bio bi proglašen za zagriženu komunjaru ili, u najboljem slučaju, ludaka. Danas Bajden baš na toj ideji zasniva svoj oproštajni govor i upozorava Amerikance na opasnosti koje nam prete od tehnološko-industrijskog kompleksa.

Dobro je sa najvišeg mesta dobiti potvrdu da i u Americi bogati ljudi bez većih problema kupuju političku moć, naročito otkako je Vrhovni sud odobrio priliv tzv. mračnog novca u politiku. Ali sada oligarsi poput Maska predvode političke kampanje i žele da vladaju. Ta nova vidljivost – oličena u prizoru tehnoloških lidera u prvom redu na Trampovoj inauguraciji, dok članovi vlade sede iza njih –oligarhe čini jačima ali i politički ranjivijima.

„Oligarh“ nije tek uvredljiva reč za hiper-bogate ili sinonim za „elite“, niti samo označava vladavinu nekolicine. Da je ovo poslednje tačno, sve predstavničke demokratije bi se svrstavale u oligarhije, jer poslanici nesumnjivo imaju veću političku moć od nas ostalih. Aristotel – kome dugujemo imenovanje različitih režima – razumeo je oligarhiju kao vladavinu bogatih (nasuprot tome, demokratija je značila vladavinu siromašnih).

Džefri Vinters, najpronicljiviji sociolog koji izučava ovaj fenomen danas, primećuje da politika oligarha može poprimiti veoma različite oblike – nisu svi........

© Peščanik