Razgovor sa glumicom Mimom Vuković Kurić snimljen u Beogradu nekoliko dana posle njenog izlaska iz opsednutog Sarajeva 16.11.1992. Emisija je emitovana u novembru 1992. na Drugom programu Radio Beograda.

Mima Vuković Kurić: Jedno jutro smo izašle, moja jetrva i ja, kao nema pucanja, bilo je neko kratko primirje, a bio je sunčan dan, pa smo se ponadale da će to primirje biti bar prepodne. I onda, prema nama ide žena u pristojnom belom mantilu, sa belim cipelama sa štiklom, baš brižljivo obučena, a preko tog mantila je navukla kartonsku kutiju, poprilično veliku, recimo od pola metra, sa onim stranicama od pola metra, navukla na sebe i ide i nešto peva. Onda nas sretne i kaže nam: „Drage moje, da vam kažem u poverenju, samo idite u prirodu, samo u zelenilo, tamo gde su leptiri i ptice“, i mi shvatimo da je žena luda. I odjednom svest o tome da je ona luda od rata, jer po tome kako je obučena vidimo da je verovatno radila, ne znam gde, u nekoj banci, u pošti, da je neka službenica negde, jer je onako brižljivo odevena, i da je sve funkcionisalo do rata, da ju je rat izludeo, odjedared takvu jezu izazove u tebi, takvo osećanje da to nije nešto što se događa samo drugima, da si tako blizu toga, jer ti stalni stresovi, strah, ta loša ishrana, taj užasan strah od zime, užasan strah od zime, strah od zime je čini mi se u Sarajevu već negde početkom septembra počeo da biva izvesniji od straha od smrti.

Dolazili su da pretresaju kuću, te neke samozvane sarajevske policije, ti neki momci tamo koji verovatno bi trebalo da budu u domovima za maloletne prestupnike. dolazili su da pretresaju kuću, i tako. Ali ja prosto nemam od njih strah. Moj odnos prema mladom svetu je uvek bio odnos, rekla bih, razumevanja. Ja prosto imam možda taj višak neinteligencije ili prepotencije, da mlade ljude, da umem da im se smestim u glavu i da osećam šta oni misle i zašto se prave važni, ili zašto su silni, ili zašto su nevaspitani, pa onda sa tim izlazim na kraj. Kako da kažem, ja nađem neki most da im priđem i da oni ipak vide da sam ja ljudsko biće, te se radi toga nisam bojala. Ja sam čak jednom i vikala na njih. Došlo ih je petoro i rasporedili su se jedan u kuhinju, jedan u kupatilo, jedan u klozet, jedan u jednu sobu, drugi u drugu i odjednom mi okupirali prosto stan, a svi imaju puce na leđima i pištolje i noževe i svašta imaju. I ja sam onako baš dreknula: „Svi natrag! Ne znam ja da li će neko od vas da mi ostavi pušku iza klozeta i da tvrdi da je moja, i da sam ja snajperista. Natrag vi sa mnom, sve ćete pregledati, sve što vas interesuje, dignite parket, ali da ja budem uz vas. I u pretresu ima nekog reda zakonskog.“

Onda su malo onako narogušeno, kao šta ti nama babac, međutim pristali su. Jer ja nisam bila zla. Ja sam im rekla jednu ružnu stvar, da im ne verujem, ali sam to rekla kao starija mlađima, bez mržnje, i oni su prosto naprosto stvarno pristali na to da sa njima moj muž uđe u jednu sobu, ja u drugu, sve su pomerali, vadili su čitave redove knjiga, mi imamo tu veliku biblioteku, da vide da li tu ima snajper, čak su otvarali i male fiokice u koje ne može ni pištolj da stane, ali su se pravili jako važni, detaljno su sve to pretresali, ali ja nisam imala straha od njih i oni nisu bili grubi, osim što su jako detaljno, savesno vršili pretres. Ali ja inače, i na ulici, od svih tih mladih ljudi nisam nikad imala strah.

Tamo se švercuje svim i svačim. Prvo se švercovalo onim što je pokradeno iz radnji. Još uvek toga verovatno imaju ljudi, sakriveno i čekaju neka vremena kad će to moći da krčme. Ali recimo, Oslobođenje je pisalo o tome da su kod jednog od tih lopova našli 4 tone sira koji je stigao kao pomoć. Četiri tone sira! Čovek zatvorio u neku svoju garažu, ne znam gde je to smestio. I on to prodaje za skupe pare, ispod ruke. On ima svoje prodavce, svoje preprodavce koji od toga imaju mnogo manje asne nego on. On na tome zarađuje neke silne marke, on se ponaša kao mafijaš kome je palo s neba nešto na čemu može da zaradi. Flaša ulja recimo može ispod ruke da se nađe, jer oni ne smeju otvoreno, ipak policija goni švercere po pijacama, i traži ti 35 maraka za flašu ulja. Još kad je bilo 20 maraka, to je bilo sjajno. Tako da, mislim, prosto švercuje se svim i svačim.

A na pijaci jedino što je moglo da se kupi u toku leta bile su, to ste verovatno gledali ovde na televiziji, ja pretpostavljam da je to ipak stiglo do Beograda, gomilice koprive, onda gomilice repice, to je od one bele repe lišće, ne znam, to se verovatno davalo stoci, ali to se nikad nije jelo. To je bila zamena za spanać, uopšte, za bilo šta zeleno. Mi smo brali maslačak oko kuće, čak i sad u duboku jesen, možda na tri dana pre mog polaska mi je opet došla ta moja draga koleginica, jedna divna i hrabra žena, nabrala je maslačka negde i donela mi još malo maslačka, kao jesenji je, malo je tvrd, ali nema veze, zelen je. A taj maslačak je zgodan, kad se stavi u pirinač on dobije malo drugačiju boju. Prvo........

© Peščanik