Već danima arhitekta Branislav Mitrović (nije samo arhitekta, nego je još i profesor i akademik, titula titulu stiže kada se izgovori njegovo ime) obilazi slobodne medije i objašnjava zašto je akvarijum na Ušću baš odlična stvar i kako je baš s tim akvarijumom apsolutno sve u redu, toliko u redu da je i izbor za rešenje akvarijuma, gde je baš njegova grupa pobedila sa svojim rešenjem, bio – u zemlji gde je demokratija pregažena da ne ostane ni traga od nje – demokratski.

Kaže Mitrović, on je za razgovor, da se razmene argumenti, da se vidi ko je u pravu i pita – zar nisam samo ja u pravu, a svi drugi greše što napadaju mene i moju grupu i naše rešenje. Tako, demokratski, Mitrović. Jeste, nije lepo što policija bije građane, što se podiže ograda da se ne vidi šta se radi na Ušću, ali on s tim nema ništa, kod njega je sve slobodno i demokratski. I još kaže – vidite na šta liči ono prigradsko naselje na desnoj obali Save u samom centru grada, to dobijete kad nema demokratije.

Gle ti Mitrovića, čovek opozicionar, kritikuje vlast, zamera joj što ne radi sve demokratski, što izvodi policiju na ulicu da bije žitelje Novog Beograda i Zemuna, dok ovi traže – kada se sve sabere i oduzme, i svede na svoju suštinu – baš demokratiju, to jest pravo da utiču na odluke šta će se raditi u njihovom neposrednom okruženju i to baš na zemlji koja važi kao javna površina. Pa ako je javna površina, zar ne bi javnost trebalo da vodi računa o njoj – o tome Mitrović ne kaže ništa.

Pitali Mitrovića, pa što ste pobogu vi i vaša grupa uopšte učestvovali na konkursu za akvarijum. A on uzvraća pitanjem, onako, demokratski, a što da ne učestvujemo. Je l’ imamo plan za tu površinu već više godina, imamo, je l’ se neko bunio protiv tog plana, nije, je l’ po planu raspisan i konkurs, jeste, je li konkurs demokratska forma izbora, jeste, pa što onda da ne učestvujem(o)? Laže Mitrović. Bunili su se ljudi protiv plana, ali je Mitroviću to promaklo.

Možda se Mitrović nije obaveštavao iz medija na kojima sada gostuje i objašnjava i brani svoje rešenje, pa nije čuo da su se ljudi protivili planu. Čovek je demokrata, pa što bi birao medije, u demokratiji svi mediji publici daju sve važne informacije, pogotovo kada se one tiču zajedničkog dobra. Možda tako razmišlja Mitrović, iako mu ipak smeta i policija s pendrecima na ulici i ono prigradsko naselje u centru grada.

(Da me čitalac ne razume pogrešno, prigradsko ovde nema nijednu pežorativnu konotaciju. Sasvim jednostavno: ne gradi se naselje ovakvo kakvo imamo na desnoj obali Save u strogom centru grada. Mitrović će to znati bolje od mene, on i sam kaže da arhitektonska rešenja ne treba da skreću pažnju na sebe, nego treba da se prilagode kontekstu, pa da to kažemo njegovim rečima – naselje na desnoj obali Save stoji samo za sebe i ne mari nimalo za kontekst iako je usred – da tako kažemo – „konteksta“. Zato je takvo kakvo je primerenije za neki obod grada, gde je mnogo manje „konteksta“.)

Kada sam onomad pisao o kolaboraciji i spominjao kolaboracionističku trilogiju Borislava Pekića, nisam ni pomislio da će se u javnosti pojaviti junak sasvim nalik na Pekićevog junaka iz novele „Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana“ (1975). Jeste, mislim na Mitrovića. Samo što Gubelkijan nije bio arhitekta, nego je bio klizač. I to vrhunski klizač. Sposoban da na ledu napravi figuru koju niko drugi nije mogao da napravi. Samo što se njegov klizački vrhunac poklopio s vremenom okupacije.

I sad: klizati ili ne klizati, nastupati pred okupatorom ili ne nastupati – to muči Gubelkijana. I on svoju dilemu reši kao i Mitrović – nastupi. Samo što ga pisac, Pekić, na način svojstven poetskoj pravdi ipak kazni. I dok leži povređen, Gubelkijan elaborira svoju moralnu dilemu. Da me čitalac ne shvati pogrešno – ne daj bože da se Mitroviću desi nešto slično. Pa da odmah dodamo još jedan roman. Napisala ga je Ildiko Lovaš – „Kamenčić. Knjiga o Leni, i o Leni Rifenštal“.

Znam, čitalac je odmah shvatio šta hoću da kažem. I pogrešio. Jer, nije moje da sudim Mitroviću. Samo mi je zanimljivo kako je ušao u prostor slobodnih medija i počeo da brani svoje delo (umalo ne napisah čedo), a bez imalo svesti da pravdajući sebe pravda i režim o kome očigledno ne misli baš sve najbolje. Ili, da to kažem preciznije: režim je inače nedemokratski (eufemizam, naravno), ali je baš u vezi s akvarijumom pokazao svoje najlepše demokratsko lice.

E, ali onda je krenula kritika i na račun akvarijuma samog po sebi – kažu ljudi, akvarijum je zlostavljanje riba, kao što je i držanje životinja u zoološkom vrtu zlostavljanje životinja. Na šta će Mitrović reći: ne, ne, nije to akvarijum u smislu ponude cirkuskih atrakcija (s delfinima, na primer). Naprotiv, biće to deo, logični produžetak prirodnjačkog muzeja, i više će imati obrazovnu funkciju nego izložbenu. Gle, nećemo na Ušću dobiti akvarijum nego baš školu, i to podzemnu.

Što bi, kad bi bilo tačno, imalo smisla – slobodne i demokratske škole moći će u Srbiji da niknu samo ispod zemlje, biće to takozvano obrazovno podzemlje kao poslednji mogući oblik otpora totalitarnoj prosveti u domaćim školama. Ali, nije Mitrović hteo da bude subverzivan. Naprotiv, on pominjanjem obrazovne funkcije radi sve isto što je uradio i kada je govorio o demokratskom konkursu na kom je pobedio. Praktično, kaže – ovaj režim se stara i ne žali da da brdo para za što bolje obrazovanje.

Evo, da ja ne kažem ništa, neka čitalac sam kaže kako mu izgleda obrazovna politika u Srbiji, pogotovo pod najnovijim ministrom. Moj je utisak da Mitrović ne treba ni da se pravda ni da objašnjava. Sam pravi još veću štetu od štete koju je već napravio što se uopšte prijavio na konkurs. To je bio prvi pogrešan korak, sve dalje je nebitno. A moguće je i da ja grešim. Možda je baš u tom jednom jedinom slučaju sve bilo savršeno, što samo govori koliko je sve ostalo naopako u ovoj zemlji.

I na samom kraju, kaže Mitrović, ništa ne menjamo, sve će ostati isto, broj stabala će biti isti ili čak veći, praktično se neće ni primetiti da je tu nekakav akvarijum, jer je upravo to, ta nevidljivost bila ideja vodilja za njegovo rešenje. Laže Mitrović. I što se mene tiče, to mu je najveća laž. Jer, ništa neće ostati isto. Sada je tamo livada, i na toj livadi je svako mogao da radi šta god mu padne na pamet da radi na travi. A kad se ukopa akvarijum, na mestu livade biće plato ispred akvarijuma.

Možda sam ja prost, a Mitrović je ipak arhitekta, al’ opet, neka mi kao arhitekta i demokratski nastrojena osoba, jednostavno kaže – zašto vam smeta livada? Ne vidi Mitrović simboliku svog projekta, a morao bi, ipak je arhitekta, što je za mene – možda su me pogrešno naučile moje humanističke studije – umetnost, kao i književnost. On je rešio da pod zemlju zakopa živa bića, kao da računa, jednom kad ih tamo smesti, na to što su ona – nema.

Radikalski shvaćena demokratija u svom najčistijem obliku.

Peščanik.net, 27.02.2026.

Rodoljub Šabić – „Infrastrukturni objekat“ na Ušću

Novobeogradski zborovi – Peticija Sačuvajmo Ušće

Latest posts by Dejan Ilić (see all)

Sloboda ribama - 27/02/2026

Kurve, izdajnici, ustaše, šiptari… za spas Srbije - 24/02/2026

Jevanđelje po Porfiriju - 20/02/2026

© Peščanik