Za otprilike nedelju dana imaćemo novu Pesmu Evrovizije. Sedamdesetu po redu. Samo što okrugla godišnjica ne daje razloge za slavlje. Kome je do tog takmičenja (bilo) stalo, kao meni, može samo da pusti suzu i pomisli – u šta se pretvorilo to nekada ipak zabavno i veselo takmičenje u pevanju. Jeste, toliko je bilo besmisleno koliko svako takmičenje u pevanju mora biti, i zato je bilo lako zavoleti ga. U trećoj četvrtini 20. veka uz taj razigrani besmisao vezala se i jedna ozbiljna tema – pravo manjina ne samo na dostojanstvo nego i na radost.

Manjine su, zna čitalac, bile seksualne, a čitava priredba pretvorila se u – ako ne baš globalnu, onda sasvim sigurno evropsku – Paradu ponosa. Gde su jedni identiteti lako se nađu i drugi. Pored pedera (nije ružna reč) i lezbejki, ponosno su stali i mnogi drugi, mahom etnički identiteti. Valjda je pesma Evrovizije bila jedino mesto gde je takmičar peder mogao da predstavlja svoju naciju i da pri tom zna zasigurno da će svaki nacionalista – po pravilu konzervativan, patrijarhalan i homofob – iz njegovog plemena s ponosom i strasno navijati za njega.

Tako se izvorni besmisao takmičenja – ako ne grešim, prvobitna ideja iza čitavog takmičenja bilo je slavljenje jedinstva u različitosti: ističući svoje partikularne identitete zemlje učesnice gradile su jedan zajednički, krovni, evropski identitet – pokazao kao lekovit jer je uspeo da razgradi visoku ozbiljnost uz koju idu zvanične predstave o naciji. Koga zanima kako to tačno radi, neka pogleda kako je Michael Billig objasnio čemu služi nadmetanje lokalnih klubova u nacionalnim fudbalskim ligama – jeste, partikularni mesni identiteti slivaju se u takmičenju u jedan nacionalni.1

Billig je to nazvao banalnim nacionalizmom. Hteo je da kaže da je to nacionalizam u svom svakodnevnom obliku. Ali, koliko god da je bio banalan, dakle svakodnevan, toliko je – što je sasvim logično, pošto je sveprisutan – i opasan. Što smo, nažalost, videli i na primeru Pesme Evrovizije........

© Peščanik