Da ne davim čitaoca definicijama i teorijama, sasvim jednostavno i kratko – svaka priča ima neko svoje početno stanje A i neko svoje (novo ili obnovljeno staro) stanje na kraju B. Kako smo iz A došli u B, to je priča. Pretpostavimo da je odmah na početku jasno da ćemo iz A stići u B, i da je samo to na stolu, ne bi bilo razloga da nas priča zanima. Nešto mora da ometa, da odlaže da priča završi u B. Neslaganja i sukobi između aktera, recimo. Ili neke druge prepreke. Ili zli antagonisti – recimo oni kojima odgovara da sve u priči ostane u stanju A.

To je otprilike dovoljno apstrakcije, neka čitalac sam zamisli dijagram i sve moguće petlje između A i B. Mi ćemo se pak vratiti u realnost Srbije. Naše početno stanje A je zlopaćenje Srbije pod kriminalnim režimom s Vučićem na čelu. Kraj priče bi morao biti i biće – oslobođenje Srbije od Vučićevog režima. Kulminacija priče bi morali biti izbori kao odlučan preokret u sudbinama kolektivnih i individualnih aktera na vlasti i u pobunjenom društvu. Sad smo negde između ne samo A i B, nego nam se čini i da nam kulminacija stalno izmiče.

To sadističko poigravanje sa zakazivanjem izbora takođe je deo priče, onaj njen deo koji kreira i realizuje zli antagonist. Njegova ideja je da nas izmori, iscrpe te da nam ogadi i samu pomisao na izbore pre nego što uopšte počnemo da uživamo u realizaciji snova o oslobođenju. S naše strane, pak, priča se sastoji od traženja načina da se iznude izbori, dakle da se režim primora da raspiše izbore, od stalnog........

© Peščanik