Kako se, pobogu, dualno obrazovanje vratilo na dnevni red, nije mi jasno. Nije bilo nijednog razloga za to. Od pompeznog najavljivanja i pokušaja da se ono uvede pre nekih desetak ili možda više godina, ta je tema potonula, sasvim zasluženo. I sada se niotkuda vratila. Vratio ju je, naravno, Vučić. Izašao je s planom za Srbiju.

I u tom planu je jedna od pet tačaka obrazovanje. I u toj tački, ako je verovati vesti ili Vučiću, svejedno, samo su dve konkretne stavke – ulazak stranih visokih škola u Srbiju, što Vučić zove otvorenost prema svetu (hej, on, kralj izolacija, zalaže se za otvorenost prema svetu), i dualno obrazovanje.

Treba uraditi sve, pa i moliti se kom god bogu, kad nam je već ovaj „srpski“ brutalno okrenuo leđa, da Vučić ne dođe u priliku da realizuje bilo šta od tih pet tačaka, niti bilo šta drugo, kad smo već kod toga, a među njima pogotovo tačku o obrazovanju. Naravno, o tome da posle gotovo deceniju i po na vlasti, on izlazi sa svojim planom „reforme“ kao planom za spas Srbije… dakle, zaista, šta o tome…

To je sasvim identično onome što je Sofija Mandić napisala u tekstu pod naslovom „Uglješa protiv Uglješe“. Tako bi se i izloženi plan mogao nazvati – Vučić protiv Vučića. Jer, kada posle bezmalo 15 godina na vlasti on izađe i kaže da Srbija mora da se menja, i da se neke stvari moraju ispraviti ili raditi bolje, on to priča o sebi, a ne o nama. I kaže, zapravo, sve sam radio loše, ali sada ću bolje.

Naravno, samo budala bi mogla da mu poveruje i sad je pitanje da li u Srbiji ima dovoljno budala da se Vučiću dozvoli još neko vreme na vlasti posle kog će on reći – sve smo radili loše, moramo da se menjamo i moramo bolje nego do sad. Da smo mi neko ogledno dobro na kome se školuju kadrovi, pa i nekako. Ali, čak i tako, koliko je godina potrebno Vučiću da bilo šta shvati i........

© Peščanik