Dok su se oporavljali od šoka i neverice neposredno posle prvog izbora Donalda Trampa za predsednika, umetnici, pozorišni stvaraoci, pesnici i kritičari širom Sjedinjenih Država upoređivali su beskrupuloznog skorojevića na čelu države s protagonistom pozorišne farse Alfreda Žarija Kralj Ibi, prvi put izvedene krajem 19. veka. Pored kruškastog stasa, obojicu krase sirovost, vulgarna ambicija, pohlepa i popuštanje najnižim nagonima ljudske prirode. Pojavilo se bezbroj objava na društvenim mrežama i mnoštvo eseja i članaka u akademskim časopisima, umetničkih projekata sa Ibijem i, naravno, pozorišnih postavki Žarijevih komada i njihovih osavremenjenih verzija.1 Iza mnogih od tih prizivanja Žarijevog dela stajalo je pitanje: kako je ovo moglo da se desi nama, naprednoj demokratiji s čvrstim institucijama, slobodnim medijima i stabilnim političkim sistemom? Čini se da je odgovor stigao krajem Trampovog prvog mandata s lumperajkom od 6. januara, tom bahatom orgijom koja bi mogla pripadati ibijevskoj farsi da u njoj nisu izgubljeni ljudski životi. Malo njih je u tom događaju videlo brutalan marketinški trik, efektan početak Trampove nove kampanje.

Njegov drugi mandat nije repriza prvog. Ovog puta je došao pripremljen, s gotovim „Projektom 2025“ i tehno-oligarsima i drugim vlasnicima velikih kompanija, koji su stali u red da njemu i prvoj dami poljube koleno.2 U drugoj godini Trampovog prvog mandata pojavilo se „Nacionalno kulinarsko nadmetanje Kralj Ibi“ (National UBU ROI Bake-Off), program novih pozorišnih dela zasnovanih na Ibiju, koji je organizovala dramska spisateljica Pola Vogel i u kom se našao jedan monolog Melanije Tramp. Drugi mandat je obeležen dokumentarnim filmom Melanija, u produkciji Bezosovog Amazona. U poglavlju „Otac Ibi“ (Père Ubu) svoje knjige Šta dolazi posle farse?, kritičar Hal Foster ispaljuje salvu pitanja: „Kako poniziti lidera koji ne zna za stid? Kako se rugati nekom ko uspeva na tlu apsurda? Kako u besmislu nadmašiti predsednika Trampa?“3 Sad imamo odgovore na sva ta pitanja, pa i ono iz naslova: posle farse dolazi njena normalizacija.

Drugi Trampov mandat nadmašio je sve što je Žari zamislio u svom portretu autokrate. U prvom mandatu Tramp je skandalizovao međunarodni politički poredak, a sada ga revnosno prekraja. Dok je krajem druge decenije 21. veka povremeno pružao verbalnu podršku autokratama širom sveta, sada je pretvorio Belu kuću u konzervativnu Kominternu tako što je ulagao u one koje podržava (argentinskog predsednika Havijera Mileja) i bespoštedno maltretirao one koje on i njegovi ortaci ne vole (lidere Brazila, Meksika i Kanade, i celu EU, s teškim kaznama koje to povlači za firme Silicijumske doline). Pošto je s maltretiranja prijatelja i neprijatelja (više prvih nego drugih) prešao na zadovoljavanje otvorenih imperijalnih ambicija – koristeći američku vojsku za otmicu jednog aktuelnog stranog predsednika i najavljujući dalje teritorijalne planove – reklo bi se da je Tramp nadmašio čak i Žarijev repertoar Ibijevih ekscesa.

Na kraju Žarijeve farse, Ibi se povukao posle poraza u Rusiji i plovi duž obala Danske, po svoj prilici na putu ka svom nepostojećem kraljevstvu („Da nije Poljske, ne bi bilo ni Poljaka!“).4 Tako je nastavio sve dok nije došao do toplih zemalja i hitro ih kolonizovao. Opis Ibijevih imperijalističkih podviga u središtu je gotovo zaboravljenog književnog poduhvata Ambroaza Volara, trgovca umetničkim delima, koji je krajem 19. i početkom 20. veka odigrao ključnu ulogu u pokretanju karijera nekoliko velikih modernih slikara, među njima Pola Sezana, Pabla Pikasa i Anrija Matisa. Devedesetih godina 19. veka Volar je objavljivao albume slikara koje je podržavao, kao što je Pol Gogen. Kretao se u istim krugovima boema simbolista kao i Žari i pružio je finansijsku podršku za Ilustrovani almanah Oca Ibija (1899) zakupivši u njemu reklamni prostor. Ideja za drugu (i poslednju) publikaciju u toj seriji, Ilustrovani almanah oca Ibija (20. vek), 1901, rodila se na jednoj od večera koje je Volar priređivao u svom podrumu u Ulici Lafit u Parizu.5

U svojim memoarima, Volar je zabeležio da je Žari došao s idejom o „kolonijalnom prilogu“ pošto je čuo........

© Peščanik