Najtipičnija ljudska reakcija na zlodela je čuđenje. Što su zlodela veća, to je čuđenje veće. Kako je moguće da ljudsko biće može da uradi tako nešto? To je signal da mi ne bismo mogli da uradimo tako nešto, da mi nikada ne bismo mogli da povredimo drugo ljudsko biće na taj način. To nam potvrđuje da naš moralni kompas radi. Ali to čuđenje može da dovede i do izvesne paralize. Do nemogućnosti delovanja. Ne možemo ni da zamislimo da ljudsko biće uradi tako nešto, stoga, nemamo posla sa ljudskim bićem. Imamo posla sa monstrumom. Otpadnikom iz ljudskog roda. Jedino što možemo da uradimo je da ga uklonimo iz ljudskog roda, da ga zatvorimo, zaključamo i bacimo ključ. U isto vreme, moramo nekako da opravdamo sebe i društvo u kome je taj monstrum činio zlodela. Te tako monstrum postaje zli genije. Inteligentniji i pronicljiviji od prosečne osobe. Tu dolazi paraliza. Jer kako bismo mogli da prepoznamo zlog genija koji ne želi da bude prepoznat? On je jednostavno genijalniji od nas.

Stvarnost je drugačija. Monstrumi, kao ni zli geniji ne postoje. U odličnoj analizi dehumanizacije serijskih ubica, a na osnovu prve sezone Netfliksove serije Monstrum posvećene Džefriju........

© Peščanik