Najavljeno produbljivanje vojne saradnje Srbije sa Izraelom, kao i ponovno aktuelizovanje slučaja ubistva srpskih mladića u kafiću „Panda“ u Peći, mogu biti dobar povod za preispitivanje nekih od kolokvijalnih, službenih i poluslužbenih projekcija srpskog nacionalističkog diskursa. Od čuvenog Memoranduma SANU do danas, kolektivno-identitetske uobrazilje o krivici, zločinu i odgovornosti, koje su srpske nacionalističke političke i intelektualne elite decenijama projektovale na susedne narode, sve više liče na nehotični autoportret. Ono što je trebalo da bude opis Drugoga, vremenom je počelo da se pojavljuje kao opis nas samih – odnosno politika, institucija i društvenih obrazaca nastalih pod dominacijom istog tog nacionalističkog diskursa.

Ovaj fenomen podseća na Jungov koncept „senke“ i njene projekcije. Senku čine oni neprihvatljivi aspekti sopstvene ličnosti koje subjekt ne želi ili nije u stanju da prepozna kao svoje, pa ih utoliko lakše prepoznaje i pripisuje drugome. Naravno, pojmove individualne psihologije nije moguće bez ostatka preneti na društvene grupe i političke zajednice. Ali kao metafora za razumevanje nacionalističkog diskursa, projekcija senke deluje u našem slučaju gotovo uznemirujuće prikladno. Subjekt pripisuje Drugome impulse, namere i osobine koje odbija da prepozna kod sebe. Preneseno na kolektivni politički diskurs, tako nastaje osobena moralna geografija: mi smo žrtve, defanzivni, časni i nevini; oni su genocidni, kriminalni, podmukli, skloni zaverama, lažima i čak insceniranju sopstvenih žrtava.

Srpske političke i intelektualne elite otišle su, međutim, i korak dalje. Usledilo je nešto što bismo mogli nazvati naknadnom empirijskom materijalizacijom projekcije. Ono što je najpre postojalo kao fantazija o Drugome počelo je da se pojavljuje kao praksa u sopstvenom društvu i njegovim institucijama. Nismo, dakle, postali nalik Drugome kakav je zaista bio, nego Drugome kakvim smo ga sami........

© Peščanik