Kao pobornik slobodnog i kritičkog mišljenja, nemam ništa protiv da Institut za filozofiju i društvenu teoriju (IFDT), na kom radim, bude predmet kritike; do sada, ta se kritika listom svodila na primedbe Vučićevih trbuhozboraca zbog, po njima, nepatriotskog delovanja ovog instituta, a odnedavno – u ovom sve ratobornijem, isključivijem i polarizovanijem svetu, propalestinske organizacije kritikovale su IFDT zbog njegove, po njihovom mišljenju, nedovoljne osude genocida u Palestini, dok mu je Jevrejska zajednica Srbije, nasuprot tome, zamerala da zastupa i širi antisemitizam. Osim za one koji boluju od sujete i hipertrofiranog ega, takve su kritike upravo korisne kao pokazatelj kako društvo doživljava naš rad i kako nismo popili svu pamet sveta, no, time, držim, ne treba zamarati javnost.

Međutim, najnovija optužba da IFDT sprovodi državnu (proizraelsku) politiku zaslužuje izvesnu pažnju u kontekstu aktuelnih napada na rektorat BU i niz fakulteta i instituta koji se najkraće mogu opisati kao beskrupulozni obračun režima sa akademskom i naučnom zajednicom. Na poširokom frontu ove režimske ofanzive, najsvežiji i medijski najvidljiviji primer je jučerašnja vulgarna policijska racija rektorata i beščasna, nekrofilna zloupotreba tragične smrti studentkinje. Ali, mimo i paralelno s tim policijsko-medijskim spektaklima zastrašivanja i blaćenja univerziteta u Beogradu, njegovog rektora, profesora i studenata, odvija se – delimično ispod radara javnosti – i sistematsko preuzimanje akademskih institucija od strane režimskih snaga; ilustracije radi tu izdvajamo osnivanje i akreditovanje Fakulteta za srpske studije u Nišu mimo volje tamošnjih profesora i studenata (koji će, dakle, prinudno morati da se na njega prebace ili će biti otpušteni, odnosno ispisani); smenu direktora Instituta za književnost i umetnost i postavljanje nove, hard core SNS direktorke koja mimo volje zaposlenih i propisa briše 2/3 članova iz naučnog veća i dovodi nove, lojalne ljude; smenu direktora novosadskog instituta BioSens koji, iako član SNS-a, valjda nije bio dovoljno lojalan pošto nije obezbedio odgovarajuću kvotu zaposlenih za kontramitinge; smenu direktorke Instituta za uporedno pravo, a navodno i direktora Instituta za međunarodnu politiku i privredu, višekratne izbore za dekana na Fakultetu političkih nauka itd. Imajući sve ovo u vidu, ne iznenađuje što srpska akademska zajednica novo ministarstvo sa Dejanom Vukom Stankovićem na čelu vidi kao kaznenu ekspediciju režima za obračun s njom zbog jednodušne podrške studentskim protestima, a javnost ove mere opisuje kao „strategiju za uklanjanje nepodobnih“.

Protokoli IFDT-ovskih mudraca

Šta, za to vreme, po Matkoviću, radi IFDT? Sarađuje sa Izraelom, što je utemeljio i predvodio još bivši direktor. On je, uz to, podseća Matković – koji je, inače, sa rečenim godinama bio u sudskom sporu – pre trideset godina (!) objavio i jedan članak u zborniku sa srpskim nacionalistima. Na IFDT-u postoji i grupa za istraživanje holokausta, „departman koji direktno sarađuje sa izraelskim donatorima“: „Glavni projektni finansijer ovde je Alfred Landaker fondacija, fondacija koju je osnovala kompanija ’JAB Holding Company’, a koju vodi nemačka porodica Reimann, u suštini milioneri koji su nekada podržavali naciste finansijski.“

Posle ove detektivske rekonstrukcije IFDT-ovog zločina, autor erkilpoaroovski iznosi poentu o IFDT-u kao eksponentu režimske politike: „[…] možemo videti da se projektna aktivnost IFDT-a i njegovih departmana intenzivirala najviše neposredno pre i nakon genocida u Gazi. Projektni finansijeri su skoro isključivo bili izraelski i američki, uz nemačke fondacije koje imaju interese u skladu sa izraelskim i američkim[…] U krajnjem, IFDT je državna ustanova i, uprkos sopstvenom PR-u, po ovom pitanju sprovodi istu politiku kao i srpska država. I, kao što se i Srbija približavala Izraelu, tako se i IFDT približavao Izraelu na način koji ukida svaku moguću sumnju u koincidenciju.“

Ovde smo zaista došli na sam prag teorije zavere o jevrejskom lobiju koji upravlja IFDT-om, na kom se valjda nalazi sedište masonske lože i čiji se projekti biraju izuvanjem papuče i kojekakvim stonecutters-kim ritualima, a zaposleni oberučke dočekuju Izraelce pogačom i solju i ispraćaju ih kao rod rođeni. No, nakon što se čitalac-teljka ohladi od ovog uzbudljivog „Da Vinčijevog koda“ kroz IFDT-ove tajne hodnike i potaje, stvar je beskrajno jednostavna. IFDT je dovodio mnoge goste i govornike, među kojima i Izraelce. Primera radi, jedna od njih, Tamar Meisels, tako je još davne 2017. godine hvalila upotrebu dronova u targetiranim atentatima na teroriste. Ko god da ju je doveo, dovoljno je pogledati snimak njenog predavanja koje je u celosti dostupno na zvaničnom institutskom kanalu, kao i diskusiju o njenim stavovima štampanu u institutskom časopisu, da bi se jasno videlo kako se sa svojim idejama nije ’leba najela na IFDT-u. Tih godina je IFDT, recimo, upriličio i predavanje „Umereni islam od filozofije do politike: iransko iskustvo“, koje je održao ajatolah prof. Alireza Arafi, kog su u jednom trenutku pre par nedelja pominjali kao naslednika ubijenog ajatolaha Hamneija (Otkud, sad, odjednom, iranski ajatolah u ovom cionističkom leglu?, zbunjen je čitalac). Osim Izraelaca i Iranaca, predavanja su u IFDT-u držali Amerikanci i Kinezi, Rusi i Ukrajinci, Kubanci i Indijke, Hrvatice i Albanke itd, itsl. Poenta je jasna: IFDT nastoji da omogući pluralizam i razmenu raznovrsnih mišljenja. Ima nas raznih i različitih, neki veruju u Boga, drugi u horoskop a treći u demokratiju, jedni ljube ženske, drugi muške, a treći i jedne i druge. Neke kolege se više ili isključivo bave islamom i ljudskim pravima, pa su im sagovornici Iranci, Turci i Frančeska Albaneze, dok se ini bave teorijom rata a neki i holokaustom, pa su njihovi sagovornici Amerikanci i Izraelci. Naši su radovi i nastupi javno dostupni, a naši javni događaji otvoreni za sve. Kome smetaju Amerikanci i Izraelci, neka sluša Irance i Turke i obrnuto, a ko je intelektualno radoznao neka sluša i jedne i druge; što kaže reklama: za nekoga sve, za svakog ponešto. A ko će se na IFDT-u čime baviti i o čemu će pisati zavisi isključivo od samih istraživača (što je kamen-temeljac naučne autonomije), i o tome ne odlučuju ni njegovi bivši, sadašnji i budući direktori, ni ministar nauke, ni Vučić i Matković, ni Kurta ni Murta.

Najzad, kao krunski dokaz IFDT-ovog pro-režimskog položaja, Matković poentira retorskim pitanjem: „Da li je potrebno da podsetim i na činjenicu da Upravni odbor ove ustanove po pravilu aminuje trenutna vlada?“ Nažalost, tačno je da po nakaradnim srpskim zakonima Vlada imenuje većinu članova upravnog odbora, ali ne samo ove ustanove, nego svakog državnog instituta, što joj praktično daje mogućnost da u svakom trenutku stavi svoje kadrove na čelo svakog od njih. Ali, javnost je bila dobro upoznata, i nadam se da se i sada seća, da se IFDT još 2019. i 2020. godine grčevito odupirao takvom jednostranom imenovanju pro-režimskih a naučno mršavih kadrovščika i direktora instituta koje je sprovodila tadašnja (i dalje sadašnja) vlast (v. hronologiju). Štaviše, uspešno im se odupro, zahvaljujući unutrašnjem jedinstvu i međunarodnoj podršci, odnosno izvesnom pritisku koji je vlast osetila kada su Vučiću stigla otvorena pisma od Čomskog, kritike od Fukujame i peticija podrške IFDT-u s potpisima nekoliko hiljada naučnika iz celog sveta. Ako se čitaoci možebiti ovoga ne sećaju nije im zameriti, ali se svakako seća Matković, koji je u to vreme još uvek primao platu na IFDT-u, pa ipak i ovde („da se jadna za zelen bor ’vatim/i on bi se zelen osušio“) potpuno maši poentu koja se sastoji u tome da na kraju balade vlada-režim upravo NIJE uspela da nametne svoje kadrove na čelo IFDT-a.

(Državna) politika obračuna

Summa summarum, svi su instituti u Srbiji u odnosu na režim „slamka među vihorove“ što bi rekao Njegoš, i nad svima nama visi Damoklov mač. Ipak, uprkos tematskim i ideološkim razlikama i katkad žučnim međusobnim debatama, u IFDT-u postoji jaka zajednička volja da se očuva lična, institucionalna i naučna autonomija, i ko god bi tu bio postavljen po partijskom zadatku naleteo bi na tvrdo. Otuda, istinska po(r)uka IFDT-a naučnoj zajednici glasi: ne sačuva nas/vas ni američko-izraelski lobi ni nacističke pare ni podilaženje režimu à la Matković, nego unutrašnje jedinstvo i spremnost na otpor i borbu za očuvanje (inače, ustavom garantovane) autonomije. U toj borbi, naše ugrožene kolege imaju podršku i solidarnost IFDT-a.

Da svedemo račun. Kažu da slon nikad ne zaboravlja a, izgleda, ne zaboravlja ni Matković svoju kavgu sa odavno bivšim direktorom IFDT-a. No, piše svatko pa i Matko, i nek mu je bogom prosto; ali nema potrebe – ni opravdanja – tim kalom od pre nove ere blatiti stotinak mislećih ljudi koji pišu i dišu ni po babu ni po stričevima, ni po BIA-i ni po Mosadu, već kako znaju i umeju, u skladu sa svojim interesovanjima i uverenjima. Odricati elementarni integritet i autonomiju jednoj od malobrojnih preostalih institucija u ovom društvu koja još kako-tako nastoji da neguje pluralizam mišljenja i kritičku misao – upravo je to, zapravo, pravi odraz državne politike obračuna sa akademskom i naučnom zajednicom.

Autor je Viši naučni saradnik na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu.

Peščanik.net, 01.04.2026.

© Peščanik