Tvrde da je revizija istorije stara koliko i istorija, a biće da je to slučaj i sa negiranjem istorije. Vlast u Srbiji tokom obeležavanja genocida u Srebrenici svake godine ritualno pleše istu Danse Macabre, igru smrti.

Međunarodni sud pravde, organ Ujedinjenih nacija, 2007. je doneo presudu prema kojoj je Vojska Republike Srpske u Srebrenici počinila genocid, ali poricanje genocida u Srbiji traje od vremena kada je radikal Aleksandar Vučić u Skupštini Srbije jula 1995. izjavio: “Ubijte jednog Srbina, mi ćemo ubiti stotinu muslimana”.

Izbegavanje reči genocid je faktički deo zvanične politike, kako u vreme demokrate Borisa Tadića, tako i danas, kada su na vlasti mnogi koji su kreirali zločinačku politiku. Istorija počinje kada njima odgovara. Šta su radili, ne znaju. Imaju amneziju.

Tokom kampanje maja 2024. protiv Rezolucije o Međunarodnom danu sećanja na Srebrenicu u Generalnoj skupštini UN-a, Vučić je umesto da iskoristi moralnu i političku šansu za državu, krenuo da plaši domaću javnost tezom da je u pitanju zavera da se Srbi proglase za genocidan narod.

Država Srbija je presudom Međunarodnog suda pravde proglašena odgovornom za kršenje Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida, ali Rezolucija UN-a nigde ne pominje ni Srbiju, ni Republiku Srpsku ni srpski narod. Ističe da je odgovornost individualna, a ne kolektivna.

Mitomanski narativ negacije usmeren je protiv “zlih” drugih koji bi da “profitiraju na našim gubicima”. Zaboravi na zločine svojih, viči o onome šta su tebi uradili. Učini da tvoje mračno juče postane svetlost za danas.

Po školama se uči istorija u kojoj je sve “naše” isključivi izvor istine. “Patriotski istoričari” se takmiče ko će “argumentovanije” opisati prošlost kako bi zaradili poene kod političara savremenosti.

Jeste bilo........

© Oslobođenje