To što je profesor uvodni dio svog ekspozea posvetio prosvjeti i obrazovanju, svjedočanstvo je da se uvažava krizna realnost. Prvi zadatak biće najveća prepreka: zahtjevi studenata

Aleksandar Vučić pokušava sa taktikom koja se jednom pokazala kao uspešna. Kada je dolazio na vlast, bukvalno je od demokrata ukrao proevropski program ostavljajući opoziciju bez njene ključne politike. Sada, po istoj matrici, ali sa dijametralno različitim ciljevima, kopira pobunjene studente uveren da će njihov protest usisati i potom ga samleti u svojoj propagandnoj mašini.

Na mitinge odgovara kontramitinzima. Oni u Kragujevac, on u Sremsku Mitrovicu. Oni u Novi Pazar, on u Beograd. Na svakodnevne marševe mladosti koji su premrežili gradove i sela po Srbiji, odgovara maršem Srba sa Kosova. Umesto plenuma studenata koji su blokirali fakultete, nudi većanja po Ćacilendu, rezervatu njegovih omiljenih studenata “koji hoće da uče”.

Dok studenti i građani koji ih podržavaju demonstriraju pred RTS-om zahtevajući da javni servis objektivno izveštava, i predsednik kritikuje RTS. Njegovi na pisma političkih protivnika Strasbourgu uzvraćaju svojim pismima Strasbourgu. Studente bicikliste pozdravljali su po Austriji, vlast odmah u Beogradu i Banjaluci organizuje skup sa Srbima iz Austrije.

Sličnost u formi je neporeciva, ali razlike u suštini su tolike da možemo da govorimo o dve duboko podeljene zemlje. Srbija se na marševima i protestima dobrovoljno i iskreno okuplja oko studenata. Naprednjačka sila gravitacije počiva na direktivama i nadnicama za ljubav vođi. Kritika RTS-a je izraz opsednutosti maksimalističkom kontrolom svega postojećeg.

Vučić ne razume studente, jer su njihovi zahtevi potpuno suprotni njegovim vizijama politike i uređenja države. Mladi poručuju da ne žele da grade druge zemlje, već bi da ostanu u Srbiji slobodnog i normalnog života.........

© Oslobođenje