7:00 Ustao sam na jedvite jade, jer, jebi ga, kad navikneš da spavaš do podne, teško je. Žrtvujem mnogo, jer danas neću moći da odem u kafić i da na miru popijem jutarnji kapućino u dva poslepodne, i da izdiktiram oštro saopštenje SSP, protiv onog Vučića. Ima dana. Danas sam organizovao i platio studente i Proglas, da malo mrdnu guzicom – idemo svi u Novi Sad, da blokiramo one mostove koje je izgradio Vučić. Dobro je, ima samo tri mosta, još tri se grade – ne bi imali ljudi da blokiramo tolike mostove. Zato se i protivimo gradnji tih mostova – što je mnogo, mnogo je. Mi ne možemo da stignemo da izblokiramo sve te mostove, autoputeve, i nova naselja – koliko ih onaj manijak gradi. Čemu sva ta invazivna gradnja? U moje doba, nije se gradilo ništa, osim što sam gradio desetine mojih firmi... E gde su ta lepa vremena... (jecaj). Beležim sve, jerbo mi je terapeut rekao da na papir stavljam baš sve, jecaj, krik, suzu...

8:00 Prazna mi je kuća...to mi smeta. Sam sam kriv. Nijedna neće da živi sa mnom. Psa Žuću sam prebio, još pre tri godine, i vratio ga u kafileriju, nek mu je pokoj duši. Mačka Milica je pobegla... jeste, jeste, ostavio sam otvorena vrata od stana, i zgrade... Nisam više mogao da podnesem njene dlake, smrad, mjaukanje. Sad se kajem. Nedostaju mi i ona i Žuća. Sad sam sam, što kažu, nemam ni kučeta ni mačeta (šmrc).

9:00 Čuo sam se sa Borkićem i Makicom, spremni su ko napete puške – vozim ih u NS. Složili smo se da danas Vučić pada, tj. da je već pao, samo neko treba o tome da ga obavesti. Da, danas je taj sudbonosni dan, dan odluke...Doduše to sam rekao i na Slaviji i na Autokomandi, ali to je to isto ...danas Vučić pada.

10:00 Prebrojao sam sve pare u sef sobi, svi priručni milioni evra su na broju. Najveća terapija za smirenje mi je kad brojim pare u sefu. Kad preko telefona proveram stanje na svim onim računima u stranim bankama, uključujući i one na Mauricijusu i Švajcarskoj, osećaj nije ni približan osećaju, kada moj moćni mašinski mozak broji žive pare. Uvek pevušim svoju himnu – „Pare, pare, pare, volim samo pare, mojoj duši napaćenoj samo pare fale..“. Ponekad i svršim.

11:00 Pokupio sam Borkića i Makicu, svojim džipčićem od 200.000 evra. Letimo 170 na sat, čak ni presretači ne mogu da me uvate. Ako me zaustavi policija, najebaću im se majke, i reći im da odjebu, i da bolje gledaju šta će da rade kad se promeni vlast. Obavestio sam Bokicu i Makicu da će pred studentima da govore Bjela, Ivanović, Kesić, Obućina i neka boranija iz Proglasa. Malo su se smrkli – očekivali su da će i oni da govore, ali matirao sam ih time, da čak ni ja neću govoriti, niti bilo ko drugi iz stranaka.

12:00 Stigli smo u grad slobode, i odmah otišli u hotelski kafić da se okrepimo svežim kapućinom i da popušimo. Puni smo energije. Sve funkcioniše. Javiše mi se Mila i Dinko, da........

© Informer