Taj osmeh nad patnjom, to iživljavanje nad mrtvim bićem, to likovanje nad bespomoćnim. To nije samo ubistvo, to je demonstracija surovosti, nedostatka empatije, odsustva duše.
Takvi ljudi ne vide život, ne osećaju vrednost prirode, ne razumeju šta znači poštovanje prema živim bićima. Njima je jedini smisao moć, ali ona lažna moć, ona koja se ne meri hrabrošću, već dominacijom nad onima koji ne mogu da se brane.
i nije samo bes u pitanju, nego i tuga - jer znam koliko je taj lav mogao još da živi, koliko je mogao da vodi svoje čedo, da luta slobodan. A umesto toga, završio je kao trofej, kao ego-trip nekoga ko ne zna da bude čovek.

Ubiti lava, veličanstvenu i moćnu životinju, ne u borbi prsa u prsa, već iz daljine, nišaneći ga optikom skupe puške, nije hrabrost. To je kukavičluk najgore vrste. To nije sport, to nije tradicija - to je ubistvo iz čiste sujete i bolesne potrebe za dominacijom. Kakav je to um koji uživa u mučenju i ubijanju? Kakav je to čovek koji se ponosi time da je uništio život nečega što je trebalo da ostane simbol snage i slobode?

I nije to slučajnost. Duboko verujem da su ovakvi ljudi, ti koji ubijaju iz zadovoljstva, impotentni, malokuri, nesigurni muškarci koji svoju pušku doživljavaju kao ekstenziju svog penisa. To nisu ljudi koji znaju šta znači snaga i moć - to su slabići koji se kriju iza oružja jer bez njega ne vrede ništa. Oduzmi im pušku i ostaju samo prazni, beznačajni ljudi, nesposobni da dokažu svoju vrednost na bilo koji drugi način osim kroz ubistvo bespomoćnog bića.

Veljko Delibašić nije samo trofejni lovac - on je oličenje svega što je pogrešno u ljudskoj prirodi. On je simbol onih koji ne znaju da izgrade, već samo da unište. Dok drugi rade na zaštiti divljih životinja, dok pravi borci rizikuju živote da bi ih spasili, ovaj čovek slavi smrt i klanja se krvi.

Ovo nije samo sramota za njega kao pojedinca, već i za svakoga ko ga podržava i ne osuđuje ovakvo ponašanje. Danas je to lav, sutra će biti neka druga bespomoćna životinja, a možda i neko ko mu se jednostavno nađe na putu. Jer, ko može uživati u besmislenom ubijanju, taj nema granicu.

Veljko Delibašić je pokazao kakav je zapravo čovek - slab, bezdušan i kukavica koja se krije iza puške. Ali svet ne zaboravlja. I dok on slavi sebe, drugi će ga pamtiti ne po dostignućima, već po tome što je u krvi ugušio jedan od poslednjih veličanstvenih života Afrike.

Veljko Delibašić, čovek koji bi po svojoj funkciji trebalo da predstavlja zakon i pravdu, pokazao je svoje pravo lice - lice bezdušnog ubice koji nema ni trunke........

© Informer