Ovo nije tekst o mojoj veri. Ovo je tekst o zahvalnosti jednoj instituciji koja je duže od hiljadu godina ostajala uz srpski narod onda kada su države nestajale, vojske bile poražene, a elite pobijene ili proterane.

Da odmah na početku nešto razjasnim: ja nisam veliki vernik.

Sebe pre smatram tradicionalnim pravoslavcem, skeptikom i pragmatičnim čovekom. Verujem u Boga, ali ne zamišljam Boga kao starca sa bradom koji sedi iznad oblaka, beleži svaku našu grešku i čeka priliku da nas zbog nje kazni večnim mukama — istovremeno tvrdeći da nas beskrajno voli.

Ne verujem u takvog Boga.

Verujem da ono što je stvorilo univerzum, život, ljudski um, razum, ljubav i neverovatno složeno ljudsko telo mora biti mnogo uzvišenije i sofisticiranije od naših pojednostavljenih predstava. Nemam bolju reč za to, pa ga zovem Bog.

Moguće je da mi uopšte i ne treba da znamo šta je Bog. Jer da je neophodno da svi imamo jedan potpuno isti odgovor, verovatno bi nam taj odgovor bio ispisan na nebu, tako da ga svaki čovek može jasno pročitati.

Vera je, za mene, duboko lična stvar.

Ne želim da me bilo ko predstavlja kao uzor vernika. To mesto ostavljam ljudima kakav je bio patrijarh Pavle, koga sam imao čast da dobro poznajem i koji je za mene predstavljao istinski primer verujućeg čoveka.

Ja sam toliki skeptik da bih, kada bi se Isus Hristos pojavio preda mnom, verovatno prvo zatražio da mi pokaže ličnu kartu.

To govorim u šali, ali ta šala tačno opisuje moj odnos prema svemu što ne mogu lako da proverim.

Zato ovo nije religijski tekst. Ne pišem ga da bih bilo koga ubedio da veruje u Boga, da ide u crkvu ili da prihvati moje viđenje vere.

Pišem ga zato što verujem da Srbi, bez obzira na to da li su vernici, ateisti, agnostici ili skeptici, moraju da razumeju koliko duguju svojoj crkvi.

Кada države nestanu, šta ostaje?

Hristijanizacija Srba odvijala se tokom devetog veka, uključujući i vreme kneza Mutimira. Stvaranjem samostalne srpske arhiepiskopije 1219. godine, delom Svetog Save, crkva je postala ne samo verska nego i jedna od ključnih institucija srednjovekovne srpske države.

Međutim, prava vrednost jedne institucije ne vidi se samo onda kada je država jaka, kada postoje vladari, dvor, vojska i zakoni.

Njana vrednost najjasnije se vidi onda kada sve to nestane.

Posle Кosovske bitke, a naročito posle konačnog pada srpskih srednjovekovnih zemalja pod osmansku vlast, Srbi su postepeno ostajali bez sopstvene države, vladarske dinastije, organizovane vojske i velikog dela svetovne elite.

Crkva je, međutim, ostala.

Ostajali su manastiri. Ostajale su eparhije i parohije. Ostajali su sveštenici i monasi. Ostajale su knjige, ikone, freske, predanja, imena vladara i sećanje na državu koja više nije postojala.

Istoričari različito tumače nastanak modernih nacionalnih identiteta i upozoravaju da srednjovekovne pojmove ne smemo mehanički izjednačavati sa savremenim nacionalizmom. Ipak, teško se može osporiti da je Srpska pravoslavna crkva tokom osmanskog perioda predstavljala jednu od retkih dugotrajnih institucija oko koje se okupljalo pravoslavno srpsko stanovništvo. Srpski patrijarsi su u pojedinim razdobljima postajali i stvarni narodni predstavnici pred carskim vlastima.

Zato kažem: crkva je stvorila i sačuvala Srbiju.

Ne u smislu da su sveštenici sami osvajali teritorije, vodili sve bitke ili pisali sve državne zakone. Srbiju su gradili vladari, seljaci, zanatlije, učitelji, naučnici, vojnici i mnoge generacije običnih ljudi.

Ali kada bi vladari nestali, vojska bila poražena, a narod ostao bez države — crkva je čuvala pamćenje o tome ko smo.

Junaci su branili........

© Informer