БиХ је специфична по много чему, понајвише по политичким односима који се свако мало закомпликују међу кључним представницима три народа.

И тако се у том кругу, у том лавиринту, вртимо дуго, предуго, оптужујући једни други за застоје, шаљући упозоравајуће поруке, пријетње. Неки чак и данас, у 21. вијеку демократије и људских права, призивају и неке странце да заврше одређени посао за њих јер они не желе или су можда и превише слаби да се упусте борбе.

У међувремену испашта, а ко други него народ. Тачније народи. Од свађа које напамет знамо и политиканства које свако мало извире на површину, немају користи ни они „обични“ Срби, ни Хрвати ни Бошњаци нити било ко из реда осталих.

Политичке борбе и којекаква уплитања са стране нису нам донијела ничега доброга. Нити ће. Имамо довољно искуства да то отворено мођемо рећи јер ни једна одлука високих представника нити страних амбасадора, посебно са запада, нису довеле до тога да нам сване боље сутра.

Године и деценије ова земља је изгубила у препуцавањима и рушењу темеља на којем стоји. Гдје то још има? Тешко да има игдје.

Дејтонски мировни споразум је донио мир и ипак прихваћен од свих страна у БиХ. Тешка срца чак и код српске стране јер је остала без територија гдје су вјековима уназад српске кости и споменици.

Али, ипак се, чак и погнуте главе, прихватило рјешење које је донијело мир и које је верификовало постојање Републике Српске и ФБиХ, ентитета који чине БиХ и без којих, јасно, нема ни БиХ. Јер, шта је она ако нема Српске или ФБиХ у садашњим међународним оквирима?

Једна страна је, међутим, увијек хтјела више. Може се рећи и да је хтјела све за себе. Цијелу БиХ и да командује свиме што има унутар граница БиХ. И то је био и остао кључни моменат у цијелој причи која се зове БиХ и које махом на зачељу свих битнијих европских и свјетских љествима.

И док тако годинама трају политичке игре без граница, проблеми су дошли до гуше.

То ових дана најбоље знају професионални возачи који умјесто да броје туре, броје колико дана имају на тлу Европске уније, односно Шенген зоне. А ЕУ и даље врти своје политику, баш као и наши овдашњи политичари.

БиХ свако мало наиђе на неку рампу на путу ка свијету, Европи. Истој оној ЕУ ка којој тежимо, како кажу званични споразуми и која би требало да буде на првој линији помоћи земљама кандидатима, али...

Правило 180/90 и његово садашње спровођење из којег су изузети пилоти и још неки „превозници“ уништиће домаћи транспортни сектор, а ако падне и он, као домине падаће један сектор за другим.

И то није нимало безазлена ситуација, али појединци чини се радије уживају у разним политичким играма умјесто да зачуку рукаве и раде посао за који су изабрани и плаћени. Прецизније преплаћени.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.

© Glas Srpske