Mnogi lekari bi proveli svoje živote neupadljivo i – bar za širu javnost – relativno dostojanstveno, da ih nije „prosvetlilo“ učlanjenje u vladajuću partiju i obaveze proistekle iz takve prodaje duše đavolu.

S mučninom se sećamo jurodivog pogleda i srceparajućeg glasa direktora šabačke bolnice Slobodana Popovića, koji se na jednom predizbornom skupu posvećenom A. Vučiću kandidovao za svaku antologiju udvorištva, ali i ljudske gluposti i potonuća, rečima: „…svi mi moramo da obećamo ovom čoveku svaki sekund, svaki milimetar naših života, moramo dati kao pomoć na njegovom putu…“

Na istom misaonom nivou je u sličnoj prilici funkcionisala i Svetlana Vujović, načelnica Odeljenja za endokrinologiju Kliničkog centra Srbije, kada je tvrdila da je za rađanje beba u Srbiji zaslužan Vučić. Da je njen idol zaista tako omnipotentan, bio bi odgovoran što je beba upadljivo sve manje.

U istu kategoriju, ali sa dodatno negativnom moralnom konotacijom, spada opravdanje bivšeg direktora Instituta za majku i dete Radoja Simića zašto je dozvolio da gost ušeta i uvali se u krevet malom pacijentu – izdvojenom u strogoj izolaciji – zbog veštačkim putem oslabljene otpornosti, kako bi detinji organizam savladao po život opasnu bolest. Navodno je dete, koje je ne tako davno tek naučilo da govori, izjavilo da hoće da vidi svog predsednika, pa makar posle umrlo. „Duševni“ Simić tako dirljivu molbu tobož nije imao srca da odbije.

Simićev naslednik na direktorskom........

© Danas