„Pristanak na ono što se ne može tolerisati dovodi u pitanje i naš identitet. Treba da prihvatimo odgovornost i odlučimo šta je to što se ne može tolerisati, a zatim da pređemo na delo, spremni da platimo cenu greške. Kad ono što se ne može tolerisati poprimi oblik nečuvenog, prag nemogućnosti tolerisanja nije više onaj koji su postavili stari zakoni. Treba doneti nove zakone.“
(Umberto Eko „Spisi o moralu“)

Krunska misija prava je da disciplinuje ljude, da oplemeni društvene odnose. Pravo je i zanat i nauka, ali i umetnost, stvaralački filigranski rad, nipošto puka tehnika. No, prilikom primene prava – ne samo u Srbiji – previše je ocene, još više procene. A to znači subjektivnost, arbitrarnosti koja opasno ugrožava sâmu srž, supstancu prava.

Pogotovu kada postoje oštro suprotstavljene, sukobljavajuće (pr)ocene. Pritom, zabrinjava rastuća tačnost konstatacije da je „lojalnost moralna, a istina teorijska kategorija“. Dokle teče primena („upotreba“) prava, a kada i gde počinje njegova zloupotreba? I ko to (pr)ocenjuje, o tome donosi zaključak, pa, u skladu s njim, nadalje postupa? Kako se predstavlja činjenično stanje – i onda kada je pravilno i potpuno utvrđeno – i šta činiti u situaciji kada je „na stolu“ više tumačenja istog, pridavanje jednoj podlozi različitih značenja, međusobno razilazećih, protivurečnih smislova? Od kojih su pojedini belodano apsolutno strani zdravoj pameti. U čemu se sastoji normativna zbilja, da li nam se uporno servira iskrivljena stvarnost?

Radi raspetljavanja narečenih čvorova u razdobljima kriza, u pravničkom miljeu je nužno posegnuti ka njegovom izvorištu, ka „novoj klasici“ u digitalnom dobu. Vratiti se uveliko poljuljanim načelima prâvog, uspravnog i ispravnog, koherentnom sistemu pravila u koji su utkane visoke moralne vrednosti i specijalizovana znanja.

Nasušni su principi reda i mira, srazmernosti i........

© Danas