Promenila sam se, nekako sam emotivnija, lako pustim suzu… ali trudim se da niko ne vidi, posebno ne moja deca… Sakrijem se iza prvih zatvorenih vrata… A opet, nekako mi drago što je to tako, jer to sam ja… Samo sam u ovoj „tržišnoj“ utakmici zaboravila ko sam zapravo… Na to su me podsetili studenti, njihova upornost, istrajnost, snaga, ljubav, empatija…

Završeno je prvo izdanje, novina je otišla u štampariju. Vreme je da „skoknem“ do Njegoševe i kupim kafu. Duga je noćna smena novinara. Duža od svake druge…

Uvek žurim, kao da me neko juri. Ljudi bi rekli: profesionalna deformacija. Jeste. Sapliće me baš ono „tržište“ koje sam malopre spomenula.

„Zlatija…“, čujem kako me nego doziva. Okrećem se i na nekoliko metara ispred sebe, niz Ulicu Alekse Nenadovića, ugledah dobro poznato lice.

„Aleksandre…“. Gledam ga očima novinara, proučavam, isputujem. Hoću da na njegovom licu pročitam sve protekle godine, da vidim kako je. Ali, ne mogu da se setim koliko je zapravo godina prošlo od našeg poslednjeg viđenja.

Ide mi u susret ozarenog lica, nasmejan.“Drago mi je što te vidim“ kaže i žuri ka meni. Učinilo mi se da želi da me zagrli.

Pružih ruku… i već se pokajah što ne prihvatih zagrljaj. Štrecnu me nešto, kao da sam sama sebi opalila šamar… Bilo je kasno da popravim svoju glupost.

Pruži i on meni ruku, ali nekako uplašeno. Možda je pomislio da ću otići.........

© Danas