Jedan događaj da bi postao „istorijski“, prema francuskom istoričaru Mišelu Vinoku, mora ispunjavati sledeću definiciju: intenzivna, široko prepoznata, duboko značajna pojava, koja narušava uobičajene rutine i menja vrednosti, identitet i kolektivni smisao postojanja. Posle takvog događaja stvara se nova normalnost, prethodne identitetske veze su pokidane, dotadašnji ontološki okvir spoljne realnosti je srušen, dolazi do značajnih pravnih i društvenih posledica, a svako je primoran da se preispita pre i posle takvog događaja. Kada su ispunjeni ovi uslovi neki događaj prestaje da bude puka činjenica i postaje pravi „događaj“ u istorijskom smislu.

Sednica Predsedništva SFRJ održana 18. jula 1991. godine, 127. po redu, ispunjava uslove da bude prepoznata kao „istorijski“ događaj. U vreme kada je održana bila je doživljena kao neka „neminovnost“, iako to nije bila, u procesu dezintegracije bivše zajedničke države. Predmetna sednica je imala šest tačaka dnevnog reda, sa nekim rutinskim temama poput „nacrta plana međunarodnih poseta“, i jednom od „istorijskog značaja“, a to je druga tačka dnevnog reda: „Pismo Skupštine Republike Slovenije od 10.10.1991. godine upućeno Skupštini SFRJ i skupštinama republika“. Suština pisma slovenačke skupštine, bio je zahtev za priznavanjem samostalnosti i nezavisnosti te republike, a shodno tome i povlačenje jedinica JNA iz Slovenije kao de facto i de iure suvereni čin priznavanja odvajanja Slovenije, odnosno nestanka Jugoslavije. Uvid u tok same sednice i diskusija po ovoj tački dnevnog reda dostupan je na osnovu stenografskih beleški sačuvanih u Arhivu Jugoslavije.

Najaktivniji u raspravi po predmetnoj tački bili su članovi Predsedništva iz Slovenije, Janez Drnovšek, kao i oni članovi koje možemo okvalifikovati kao srpske nacionaliste, imajući u vidu i da su predstavljali četiri različite federalne jedinica, a da su nastupali sa iste ideološke pozicije dezintegracije Jugoslavije i formiranja jedinstvene „srpske države“ na osnovu prava na samoopredeljenje naroda na koje se pozivala i slovenačka skupština. Ovaj princip je političko rukovodstvo Srbije zdušno podržalo, iako se tokom prethodnog procesa ukidanja autonomnosti pokrajina, 1987-1989. godine, suprotno tada važećem Ustavu, pozivalo na princip suverenosti i samoopredeljenja republika. U kontekstu ostvarivanja prava na samoopredeljenje naroda na teritorijama drugih republika, srpskim nacionalistima je bilo jasno da svoje ciljeve ne mogu ostvariti dok god JNA izvršava svoje ustavne obaveze i štiti suverenitet i teritorijalni integritet Jugoslavije. Povlačenje jedinica JNA iz Slovenije je bio dakle uslov svih uslova za sprovođene nove vojne doktrine u skladu sa idejom Velike Srbije, te uspostavljanja potpune kontrole nad JNA. U tom cilju je sednica Predsedništva na kojoj bi se „isterale Slovenija i Hrvatska“ kako je to u svojim memoarima naveo Borisav Jović, tadašnji član Predsedništva SFRJ iz Srbije, brižljivo pripremana mesecima, ako ne i godinama od 1989. godine, tj. nakon Gazimestanskog mitinga. O ovom procesu razbijanja Jugoslavije od strane srpskih nacionalista postoje brojna svedočenja koje je iscrpno analizirao istoričar Marko Atila Hoare u svom istraživanju „Kako je JNA postala velikosrpska vojska“. Ukazaćemo na jednu ključnu situaciju, kada je završeno „laviranje“ vojnog vrha između privrženosti Jugoslaviji i stvaranju Velike Srbije. Nekoliko dana pre predmetne sednice Predsedništva, Slobodan Milošević i Borisav Jović, 5. jula 1991. godine, sastali su se sa Veljkom Kadijevićem, tadašnjim saveznim sekretarom za odbranu, na kom su zahtevali i dobili garancije o sprovođenju buduće odluke Predsedništva SFRJ o premeštanju jedinica JNA iz Slovenije kako bi se „pokrile sve teritorije gde žive Srbi“.

Branko Kostić (Crna Gora), a posebno Borisav Jović, predvodili su diskusiju tokom sednice, sa stanovišta srpskog nacionalizma, zdušno podržavši predloge koje je izneo Drnovšek o povlačenju JNA iz Slovenije, dok su ostala dva člana Predsedništva, pod kontrolim Miloševića i Šešelja, Jugoslav Kostić (Vojvodina) i Sejdo Bajramović (Kosovo), bili manje-više pasivni posmatrači koji su pratili stavove prve dvojice.

Sam tok rasprave po ovoj tački može se podeliti u dva dela, pre i posle........

© Danas