Srpska postpetooktobarska elita nije uspela da postigne konsenzus o lustriranju komunističkih i etnonacionalnih kadrova Miloševićevog režima.

Otuda, glavni odgovor na pitanje zbog čega nikada nije došlo do 6. oktobra trebalo bi tražiti u „umetnosti mogućeg“, odnosno u odsustvu političke volje i postizanju kompromisa o političkoj participaciji sa Miloševićevim funkcionerima. Rečju, novi donosioci odluka više su bili žirondinci nego montanjari i bili su pobornici evolucije i „istorijskog pomirenja“, što je rezultiralo formiranjem manjinske vlade sa SPS-om.

Ne sme da se prenebregne ni okolnost da je za rušenje autoritarnog režima bilo neophodno da se ujedini 18 političkih partija, od kojih su pojedine ideološki kontrasti. Veliki broj veto igrača umanjuje mogućnost jedinstvenog odlučivanja, pogotovo u trenutku kada je politički prioritet pad autoritarnog (ili politikološki preciznije, hibridnog) režima. Društveno najrelevantnija je bila činjenica da je Miloševićeva politika dugi niz godina uživala veliku podršku građanstva i da bi sprovođenje lustracionih rezova značilo istovremeno pozivanje na moralnu i političku odgovornost velikog broja ljudi. Dubravka Ugrešić je takvu atmosferu u jednom intervjuu slikovito opisala rečima „kada se počinju paliti lomače, obični ljudi su ti koji nose šibice“, što svakako ne bi trebalo da ih oslobodi od odgovornosti.

„Lojalisti će biti lustrirani“: DS o Šutanovcu i drugima

Uz navedeno, nije postojala ni politička spremnost da se otvore tajni dosijei iako je 2003. godine usvojen Zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prava sa periodom važenja od jedne decenije (od dana stupanja na snagu). Zakonodavac je normirao da se odredbe ovog zakona........

© Danas