Neću ga imenovati. Dovoljno me nervira što se toliko bavimo njime. A opet, ne mogu da ne analiziram taj fenomen koji nas je snašao i uzjahao. Ne ponovilo nam se nikad više!

U njegovom psiho-političkom imaginarijumu postoji poseban tip junaka: ljudi s dosijeima, huligani, batinaši, vođe kriminalnih klanova. Za njega, oni su „časni“, „hrabri“, „junaci“, predstavnici „pristojne“ Srbije (!). Oni drugi, studenti, građani koji ih podržavaju, novinari, profesori, opozicionari – ama svako ko je uhvaćen da je izneo bilo kakvu kritiku na bezgrešnog – su „ološ“, „bitange“, „strani plaćenici“, „teroristi“, da ne dužim, a ni nema mnogo više, vrte isto ukrug još od devedesetih.

Varaju se svi koji misle da je ova sistematska inverzija vrednosti puka strategija, pragmatično sredstvo očuvanja i uvećanja vlasti kroz pakt sa kriminalom. Ono što upada u oči jeste emotivni naboj s kojim izgovara reči hvale za kriminalne figure, kako ih romantizuje i idealizuje. Ne, definitivno nije u pitanju samo proračunatost, već i libidinalna investicija, kako bi rekao Erih From. Ne radi se samo o savezu interesa, kako se često predstavlja, već o fascinaciji prljavom, sirovom i destruktivnom silom. On ne prlja ruke, ali kroz svoje „junake“ živi ono što mu društveni položaj ili kukavičluk onemogućava: direktnu, fizičku dominaciju nad drugima.

Uverenje da u politici, posebno u međunarodnim odnosima, postoje samo interesi postalo je opšte mesto. Međutim, politiku ne vode roboti i veštačka inteligencija. Kako je From, u svojim ranim i zrelim radovima (naročito u „Bekstvu od slobode“ i „Anatomiji ljudske destruktivnosti“)........

© Danas