Proglasili su me nezanimljivom i dosadnom. Nije to ni lično, ni novo. To je, u stvari, dominantan kulturni stav prema intelektualcima našeg vremena. Ko nas je proglasio takvima?

Polusvet. Oni koji su, u zamenu za minimum egzistencijalne sigurnosti, pristali da prodaju svoj glas i identitet, dok su intelektualci trošili godine na „neprofitabilno obrazovanje“. Na doktorate. Postdoktorate. I sve to ne znači ništa kada se na sceni pojavi neko sposoban da samouvereno objasni stvarnost, iako je ne vidi.

Da, slepac. Provokativno? Možda. Ali, kako drugačije nazvati onoga ko vodi a ne vidi?

Um caruje (Ili: Kako sam opet otišla predaleko, ali iz psiholoških razloga)

Možete reći da kao psiholog vređam, ali ne radi se o uvredi, već o nemogućnosti da na brzinu pronađem tačniji izraz. Slepac. Debil. Vođa. U ovom kontekstu, to su pojmovi koji simbolizuju opasnu kombinaciju neznanja i ambicije. Najgora je, naravno, njihova sinteza – slepac koji postane vođa ili debil koji postane influenser. Bez obzira na formu, rezultat je uvek isti – poluintelektualac.

A, poluintelektualac je najopasniji. On će vam prodavati kurseve, predstavljati se kao marketing mag, ubeđivati vas da je viralnost vrhunac........

© Danas