Ako imamo u vidu rezultate istraživanja javnog mnjenja koji pokazuju veću podršku studentima i opoziciji u odnosu na vladajuću stranku, kao i sve ono što se dešavalo na ranijim izborima, druga strana se verovatno sprema za krađu veka

Nisu naši studenti bili dokoni, pa su preko noći rešili da se pobune protiv bezakonja, nego ih je iz političke apatije trgla golema muka i strah od sutrašnjice. A zainatili se da tu sutrašnjicu dočekaju u sopstvenoj zemlji. Znaju oni dobro da „sama pobuna nije element civilizacije“, kako reče Alber Kami, „ali je preduslov civilizacije. Jedino nam ona, u bezizlaznom stanju u kojem smo se zatekli, pruža nadu u budućnost…“, poručuje dalje ovaj pisac, koji kao da je načas provirio u našu stvarnost. Zaista, da li bismo se uopšte mogli nadati pobedi nad aktuelnim režimom, da se studentski pokret nije dogodio? Ipak, mogu li sami?

Na veliku radost naprednjaka, još nema vidljive saradnje između predstavnika studentskog pokreta i ostalih političkih činilaca koji za zajednički cilj imaju smenu režima. Budući da su se studenti još od početka ogradili od opozicije, a da opozicioni lideri uporno ponavljaju da su otvoreni za razgovor sa studentima, priznajući im da su najjača politička organizacija – na prvi pogled ispada da je loptica u studentskom dvorištu. Ovi pružaju ruku, oni je zasad ne prihvataju. Ali, da li baš tako stoji stvar s lopticom? Za početak, reč je o istom dvorištu, samo što smo mi narod kome najbolje idu podele, pa se tako i to dvorište ispregrađivalo. Ako iz takvog krenemo na izbore, čemu da se nadamo? Elem, zašto studenti ne prihvataju pruženu ruku?

Možda zato što nije reč o jednoj ruci koja bi predstavljala konačno ujedinjenu opoziciju, već o mnoštvu ruku koje im se naizmenično nude, nezavisno jedna od druge, potvrđujući sopstvenu podeljenost, koja možda i najviše smeta studentima, kao što smeta i čitavom slobodnomislećem društvu. Nije svejedno ko te zove na........

© Danas