Branko Lazarević, diplomata i književni kritičar, izolovan posle Drugog svetskog rata i prepušten nemonaškom tihovanju, zapisao je u „Dnevniku jednoga Nikoga“: „Zato bih danas čitao Utehu filozofije, sa beleškama koje sam pravio na marginama, ali, pokraše mi sve, pokradoše mi i tu knjigu ovi koji to nikada neće čitati ili, ako bi i čitali, nikad ne bi razumeli“.

Krađa knjiga je pojava od rata do današnjih dana, a biće je i u buduće, kao što je nje bilo i u ranija vremena. Ona je dobra pojava za praćenje razvoja intelektualnog života pojedinaca i stava državne vlasti prema odabranim ljudima i zanimljivim knjigama. Belešku Lazarevića potkrepljujem krađom mojih dokumenata i knjiga, istim povodom i istim ciljem.

Sumnja da mi Neko nepozvan ulazi u stan i u kabinet na fakultetu javljala se povremeno, dok definitivno nisam spoznao da se to smisleno, uredno i vremenski dugo radi. Da mi nedostaju knjige, retke i zanimljive, rano sam primetio. Verovao sam u priču jednog kolege o knjižnim kleptomanima, u koje je ubrajao jednog advokata, ljubitelja knjiga sa izvanrednom bibliotekom. Takvih knjigokradljivaca bilo je uvek, a bilo je i onih drugih, o kojima je Lazarević ostavio zapis.

Da i meni Neko nepozvan dolazi i odnosi knjige i dokumenta nije bilo lako utvrditi, zato što je savršeno vešto izvođen. Stan sam zaticao uredan i, kad god bih ulazio, posebno posle odsustva od nekoliko dana, pregledao sam da li je sve na svome mestu. Čak sam se saginjao na pod hodnika da bih, na odsjaj svetlosti, primetio bilo kakav trag od cipela ili nešto slično tome.

Zapazio sam samo nedostatak kseroks kopija dokumenata i manjak knjiga. Taj Neko, nikada nije „pozajmljivao“ moje diplome, povelje, priznanja (orden Svetog Save, Zlatni beočug itd), pištolj s municijom i novac, kojeg je uvek bilo po malo u stanu. Da je neki lopov ulazio u stan, on bi mi, kao što je to uradio dve decenije ranije, odneo novac i........

© Danas