Ono što mogu reći u vezi Gorana Markovića i mene je da mi nismo kalkulirali sa svojim životima, živjeli smo i govorili to što mislimo, a ne ono što u određenim momentima treba govoriti. To je to možda najveća pobjeda za nas dvoje – moralni odnos prema svijetu, da mu se ne moramo prilagoditi, i da možemo misliti ono što mi želimo – kaže za Danas Rajko Grlić.

Jednog od najvažnijeg filmskog autora jugoslovenske i hrvatske kinematografije, ali i evropske, koga već decenijama doživljavamo i kao „Beograđanina“, sada je pred našu publiku dovela promocija knjige „Jesi li snimio ovo?“, u kojoj su on i Goran Marković, razmenujući pisma i intimno beležeći svakidašnjicu koju danas žive, ispisali čitav vremeplov, od vremena studiranja na Akademiji u Pragu, vremena pređašnjeg, kroz iskustva porodica iz kojih potiču, doba Jugoslavije, 90-tih…, pa sve do 16. marta ove godine.

Goran Marković: Grlića i mene šezdeset godina više spaja ista etika i pobuna nego film

Goran Marković: Grlića i mene šezdeset godina više spaja ista etika i pobuna nego film

Ova uzbudljiva i svojevrsna hronika o filmu, umetnosti, prijateljstvu, groblju njihovih nesnimljenih filmova, političkim i društvenim lomovima, Srbiji, Hrvatskoj, Americi, represiji…, je zbirka kolumni dvojice velikana ovdašnjeg filma sa portala Velike priče“ u izdanju Lagune,  a njeno sinoćno predstavljenje bilo je kulturni događaj – u knjižari Delfi SKC nije bilo dovoljno mesta čak ni za stajanje.

Razgovor sa Rajkom Grlićem upriličen je pre promocije, u ponedeljak uveče, čim je stigao u Beograd, dok još nije ni odložio kofer u hotelskoj sobi u centru grada.

U ovoj, iako ličnoj i intimnoj prepisci, u kojoj ste beskompromisno, kritički i neustrašivo zabeležili gotovo sve što ne bi trebalo da zaboravimo, stiče se utisak da niste imali ograde u pisanju. Da li je i malo neobičan osećaj pisati privatna pisma koja će biti objavljena kao javna?

– Mi smo to počeli tako što su na beogradskoj premijeri mog filma „Svemu dođe kraj“ pre tri godine, pored Gorana Markovića bili i urednik Nedeljnika Veljko Lalić i direktor Lagune Dejan Papić, i rekli – pa dajte se vas dvojica dopisivat. Taman nam još to treba, odgovorio sam (smeh). Ali, oni su ozbiljno insistirali. Tome je dodao i Ante Tomić, koji je imao knjigu dopisivanja sa Dražom Petrovićem, koja je prošla fantastično, prvi tiraž je prodan u tjedan dana. Tako smo na njihov nagovor Goran i ja odlučili to probati na godinu dana, od novembra 2024, premda je trajalo dulje, i niko nam ništa nije rekao što ćemo pisati.

Samo su na početku bili malo razočarani, jer smo kratki, tražili su duže tekstove. A mislim da za internet i uopće te sajtove treba kraće pisati. I ima tu neobičnosti – pisati intimno, što će biti objavljeno javno je istovremeno egzibicionistčki. Ja sam do sada javna pisma pisao samo ministrima kulture, nisam pisao prjateljima. Ali, mislim da smo ubrzo našli neki ton između privatnog i javnog, i probali to dvoje mješati kao što su naši životi izmješani.

INTERVJU Rajko Grlić: Studentski protest je potpuno razoružao Vučiča, „led je pukao“ i promene su nezaustavljive

INTERVJU Rajko Grlić: Studentski protest je potpuno razoružao Vučiča, „led je pukao“ i promene su nezaustavljive

Prepisku ste započeli duhovito, u jednom od prvih pisama podsećate Gorana na vaš zajednički studentski film, pornić „V.i. Kulešov“, za koji ste na GEFF festivalu u Zagrebu 1969. osvojili nagradu nazvanu po oskarovcu, „Falus Dušana Vukotića“. Iznenađuje koliko je to vreme bilo slobodnije i avangardnije od današnjeg?

– To je jedinstvena nagrada koja je puno poznatija od filma koji je nagrađen. I zaista, taj GEFF je bio fantastičan, Zagreb je tada imao nekoliko briljantnih događanja – imao je Muzičko bijenale, imao je GEFF koji je bio posvećen erotici, i u tom trenutku jedan od najvećih festivala avangardnog i eksperimentalnog filma, imao je ISKT, sjajan kazališni festival internacionalni, na koji je tih godina dolazila La Mama, Living teatar.

To je bilo razdoblje 70-tih i ranih 80-tih kada se sve otvaralo, kad si imao osjećaj da sve možeš. Nisi, naravno, sve mogao, ali je bio puno važniji taj osjećaj. Ja uvijek kažem da je u državi koja je neslavno otišla postojala jedna velika stvar – nada da će sutra bit bolje. Danas živimo u društvima u kojim znamo da će sutra bit gore.

Doba studija, sudeći po ovim pismima, mnogo je više ostavilo traga u vama koji ste bili na Akademiji u Pragu, nego, recimo, u onim rediteljima koji su studirali na ovdašnjim akademijama. Koliko vas je i to praško iskustvo negde odredilo?

– Bili smo klinci, bili smo zbunjeni jer smo otišli od kuće, bili smo uplašeni. Pogotovu Goran, da ga ne olajavm, on je bio super sentimentalan, i mi smo svi bili sentimentalni. Meni je trebalo dvije – tri godine da shvatim da je dobro da nisam kod kuće.

Ali,kad jednom shvatiš da imaš tu privilegiju da gledaš sebe samog sa strane, zemlju iz koje si došao, da gledaš sa strane ljude koji će postati junaci tvojih filmova, i da odjednom vidiš jednu sasvim drugu vizuru života i događaja, to je onda neizmjerno iskustvo.

A s druge strane, Prag je bio kolektivni duh koji smo razvili, i to ne samo mi, jugoslovenski studenti, nego i češki, poljski, bugarski, a tu je bilo i Njemaca, i Sirijica, i stvorilo se jedno društvo koje je uživalo u tome što rad. Imali smo i jedno fino, tiho pravilo da ne pričamo šta snimimo, da ne gnjavimo jedan drugoga. Rekli bismo samo – snimam iz glave, ili, snimam iz života.

Lordan Zafranović dobitnik nagrade „Živojin Žika Pavlović“ Balkanskog festivala filmske režije

Lordan........

© Danas