U mom dalekom detinjstvu, u rurarnim sredinama u kojima smo po uskim dvorištima ukorenjivali naše male živote, o svetu se saznavalo samo iz starih knjiga i putopisa, i novina koje su stizale retko.

Iz tih izvora, i te perspektive, često se na daleke narode, od onih na Andima, preko onih sa niskom banana oko bedara, ili u karavanima kamila, do istočnjačkih, gledalo sa izvesnom dozom nipodaštavanja. Među njima i na onaj mnogoljudni narod, omeđen Pacifikom i zidom za koji su oni koji su hodali mesečevom prašinom tvrdili da se vidi iz svemira.

I ne samo geografski, nego u svakom smislu, počev od kulturološkog, svetlosnim godinama smo bili udaljeni. Ta oniska i gusta masa na biciklama, uniformisana i istolika, sa Maovim crvenim knjižicama u džepu (Maovi citati, koji su imali funkciju božjih zapovesti), na neki način samoizopštena od sveta, o kojoj smo tako malo saznavali, sem da je u saglasju sa Albancima – jedino nam je možda sličila eksperimentalno: ona sa kulturnom revolucijom; mi sa samoupravnim socijalizmom, mada su posledice suprotne.

Da, Amerikanci su najpre sa teniskim lopticama stigli u Kinu, tačno na dan kad smo mi obeležavali 30 godina bombardovanja naše prestonice. U stvari, nisu u pravom smislu stigli, već su skoknuli iz Japana, gde je održavano Svetsko prvenstvo. Četiri meseca potom, u tajnosti je sleteo nenadmašni diplomata Henri Kisindžer, a poslednjih dana februara 1972. doleteo je Ričard Dik Nikson, i nakon četvrt veka je počeo proces normalizacije, što je (kako se ispostavilo) i početna stepenica uspona Kine do danas, reklo bi se – do trona, mada ne tako glatko: Hua Guofeng, Deng Sijaoping, Đang Cemin i Hu Đintao, samo su „prečke“ na merdevinama do jednog od sadašnjih svetskih careva, Si Đinpinga, našeg „čeličnog brata“ Sija, koji je prvi prihvatio u „čelični poluzagrljaj“ našeg Mesiju, nakaradnog cara Šćepana.

Mi smo se malo duže od Amerikanaca inatili sa Kinom, odnosno ona sa nama, smatrajući nas neprijateljima. I mada je delegacija........

© Danas