Da je ikada steklo iskustvo rada, bar u najmanjoj firmi (sem neutvrđene anglosaksonske gvožđare u kojoj je prodavalo šrafove), Ovo bi znalo za staru priču po kojoj odlazeći direktor (vođa) nasledniku ostavlja tri koverte, uz savet da ih, kad god bude došao „do duvara“, otvara po redu.

Postupajući po sugestiji, naslednik je, kad se suočio sa „duvarom“, otvorio prvu kovertu i pročitao: „Optuži prethodnika za sve što ne valja!“ I trajalo je neko vreme, do narednog dolaska do „duvara“, kad je posegao za drugom kovertom i pročitao: „Izvrši reorganizaciju svega postojećeg.“

I onda je naslednik započeo da menja sve(t). Danima, mesecima i godinama, preseljavalo se sa nivoa na nivo, sa nadležnosti na nadležnost, od standarda na standard, tumbe, dok se ipak jednoga dana pred njim nije uspravio novi, još masivniji, viši, još tvrđi, a nezaobilazniji „duvar“.

U toj priči, naslednik je, naravno, imao dovoljno pameti da otvori i poslednju, treću kovertu, pročita savet i postupi po njemu. I da gospodski odstupi.

Ipak, poznavajući stvari, nisam siguran da Ovo (nikada mu, za sedam godina, koliko se ovde oglašavam, nisam napisao ime iz osećaja da ne može biti u korelaciji sa onima koji ga časnije nose, počev od mog najneposrednijeg potomstva) ima dovoljno pameti (ili razuma, ako se ova dva pojma izjednačavaju) da postupa racionalno – možda zbog nevoljenosti od prvih koraka i saznanja, zbog drugarskog odbijanja i prezira, zbog nepriznavanja i poniženja, zbog repa svijenog među dugačkim i mršavim nogama pred bahatim gazdom, koji je umeo da podvikne „Mavš!“, a sada, kad se oslobodilo te stege, tog lanca oko grla i naučilo agresivnosti – da se mane osvete i dokazivanja, da se suoči najpre samo sa sobom, a potom sa realnošću.

Nisam siguran........

© Danas